Nedavno sam pisao da je potpuno normalno da poslodavac koji smatra da ne posluje zadovoljavajuće i nema dovoljan obim posla, može da otpusti deo radnika koje smatra za višak. Ti radnici, za čijim radom je prestala potreba, prema Zakonu o radu mogu ostvariti određena prava u skladu sa svojim posebno ranjivim položajem do kojeg je došlo naglim prestankom radnog odnosa. I o tome sam pisao, kako je zakon daleko od savršenog i kako je minimum koji je njime određen zapravo u mnogim detaljima nesaglasan s međunarodnim standardima postupanja u takvim i sličnim situacijama. I baš zbog svega toga, želeo bih da predstavim drugačiju praksu poslodavca. Naime, ako pitate ljude na vlasti verovatno će vam reći „takav je zakon“, „ne može drugačije“, „šta se može očekivati od poslodavca koji smanjuje obim rada“, ili neku sličnu floskulu iz palete dobro znanih i veoma providnih izgovora. Ali kada naiđe primer poslodavca koji je postupio drugačije, iako je mogao da se doslovce drži zakona i „prođe jeftinije“, i uvažio potrebe radnika koji su ostali bez posla na način i prema kriterijumima koji prevazilaze taj nedovoljni zakonski minimum, u pitanju je priča koju vredi ispratiti. Ako ništa drugo, onda zbog toga da bismo mogli sa zadovoljstvom da konstatujemo – vidite da može drugačije.

„Drugačije“ ovde podrazumeva dve stvari. Prva je da se sa radnicima za kojima više nema potrebe rastane na način koji je pošten i dostojanstven, imajući u vidu činjenicu da je svaki od njih neko kraće ili duže vreme ulagao rad i doprinosio poslovanju (i profitu poslodavca). Druga stvar je da se omogući radniku da ostvari svoja zakonom garantovana prava na način koji ga neće dovesti u finansijski užasnu situaciju dok se ne snađe na tržištu rada. Poslodavac može i da mu pomogne u tom snalaženju – Zakon o radu (veoma stidljivo i potpuno fakultativno) nudi određene opcije tog tipa.

Loša praksa kod poslodavaca sadrži niz namernih propusta. Oni najbezobzirniji izbegavaju svoju osnovnu dužnost prilikom kolektivnog otpuštanja: da donesu program za rešavanje viška zaposlenih, na šta su obavezani prema zakonu. Potom, takav program kod poslodavaca koji ga donesu u skladu sa propisima najčešće ne nudi ništa više od minimuma koji je predviđen zakonom. Većina poslodavaca želi da zbrza ovaj proces, pa se neki kvalitetni instituti zbrinjavanja radnika umesto njihovog otpuštanja jednostavno preskaču uz konstataciju da za njihovu primenu nema........

© Peščanik