Dok čekamo da truli zapad propadne, red je da se baci pogled u njihovo dvorište i promotri šta je to što muči poslodavce (a samim tim i radnike) u ovoj godini i u godinama koje će doći. Ovo nije loša vežba da bi se videlo gde smo mi u odnosu na njihove nedoumice i probleme, odnosno koliko imamo zajedničkih tema za razmišljanje.

Svakako najvažnije aktuelno pitanje je jedno koje delimo. Ne delimo ga, zapravo, jer vlast u Srbiji ignoriše ovaj problem, ali ga makar dele radnici. To je odnos samozaposlenih i zaposlenih lica, koji predstavlja već dobru deceniju, možda i deceniju i po, razlog za debate širom sveta, kako u akademskim krugovima tako i u onim praktičnijim – kod socijalnih partnera i zakonodavaca. Osnovni problem je u tome što se samozaposlenost kao radnopravni institut sa jedne strane zloupotrebljava kroz takozvanu „lažnu samozaposlenost“ o kojoj sam više puta pisao, a sa druge strane zaista postoji pojava oblika rada koji se teško uklapaju kako u definiciju samozaposlenosti, tako i u definiciju radnog odnosa. Konačno, nezavisno od svega toga, nakon pandemijskog perioda postalo je jasno da klasična samozaposlenost ne može više da se posmatra kroz pristup „sam svoj gazda, sam odgovoran za sebe“, odnosno da je potrebno da država garantuje minimalna prava samozaposlenim osobama po osnovu rada, bez obzira na način kako taj rad ostvaruju i na samostalnost u radu koju poseduju.

Taj razvoj događaja doveo je do stvaranja „međukategorija“ između zaposlenog i samozaposlenog (najčešće su to samozaposleni sa nizom posebnih prava), ali i do izuzetno oštrog razračunavanja sa lažnom samozaposlenošću, koja je karakteristična po tome što se radni odnos prikriva navodnim postojanjem samozaposlenosti, jer je na taj način radnik jeftiniji za poslodavca. U Srbiji, međutim, lažna samozaposlenost neometano cveta i niko (ali bukvalno – niko!) iz vlasti niti jednom prilikom nije pomenuo ovaj problem kao nešto što je realno i štetno (naravno i nezakonito), dok se o posebnim oblicima rada ni ne razmišlja – svi se oni guraju pod kapu preduzetništva kao jednog od oblika samozaposlenosti (i jedinog oblika koji je regulisan privrednim pravom, dok se u radnom pravu ni to ne spominje).

Nedostatak svesti (ili volje) da se vlast pozabavi ovim problemima svakako na duži rok može uzrokovati samo novo kaskanje za svetom. Da ne pominjem da se nove digitalne profesije upravo zasnivaju na ovim suptilnim rešenjima, i da će svako ko želi........

© Peščanik