Prethodnih par nedelja obeležila je lavina loših vesti. Radnici ginu. Radnike povređuju. Radnici su žrtve trgovine ljudima. Niko (za sada) ne odgovara.

U Trajalu je poginulo dete. Iako je mladić napunio 18 godina pa se pravno ne kvalifikuje kao „dete“, o njemu bi trebalo tako razmišljati. Jer je radio na poslovima koji za mlade nisu predviđeni. U razvijenim državama uopšte nisu predviđeni za ljude, obavljaju ih mašine. A svakako ih ne bi nikada, ni pod kojim uslovima, ne bi mogao obavljati radnik koji je tek pre nekoliko meseci napunio 18 godina. Da li je bio obučen za obavljanje tih poslova? Kako je mogao bez ikakvog iskustva (radno iskustvo na tim poslovima nikako nije mogao imati) da radi na poslovima opasnim po život? Nezavisno od toga kako je nesreća nastala, krivična istraga mora ići u dva pravca. Jedan je da utvrdi okolnosti eksplozije i pogibije i ranjavanja radnika. Druga je da odredi ko je odgovoran što je mladić od 18 godina radio na opasnim poslovima. Uobičajene konstatacije da je nesreća nastala „višom silom“, značiće u ovom slučaju (kao i nekim drugim u prošlosti) da pravde nema. Jer osim onoga ko je direktno uzrokovao eksploziju, ovde imamo i drugog krivca – onoga ko je smatrao da je osamnaestogodišnjaku bez ikakvog iskustva (i bez obuke?) mesto na radu sa opasnim materijama. Da li u ovoj fabrici ima još takvih primera? Pitanje je da li ćemo saznati odgovor, jer je najodgovornije lice – direktor Trajala – već opstruisao odavanje pošte poginulom radniku na sednici skupštine grada. Kako? Pa tako što je izabran za odbornika, na listi SNS-a. Pored njega u odborničkoj klupi je tom sramnom prilikom sedeo i onaj ko bi trebao da nam da odgovore na pitanja koja nas interesuju u vezi sa ovom tragedijom – ministar unutrašnjih poslova Bratislav Gašić. Sve mi se nekako čini da ćemo opet imati događanje „više sile“, za koje niko nije odgovoran.

Događanja u Magni iz Aleksinca su sa druge strane prošla bez ljudskih žrtava. I ona su međutim veoma specifična, praktično za rubriku „verovali ili ne“. Dogodilo se trovanje radnika na radu. Nažalost, nije neuobičajeno. Okolnosti koje su dovele do masovnosti ovog trovanja, ipak su krajnje specifične. Za početak, neko (kod poslodavca) konstatuje da to „samo“ isparava lepak od sveže zalepljenih podnih obloga. Ko je još od toga umro? Hajde da se radi. Otruje se zatim još radnika, sada je već preko 100 njih u bolnici. OK, kaže onaj pametnjaković kod poslodavca, hajde da obustavimo proizvodnju i malo provetrimo. Hajde da pozovemo „one naše“ da izmere kvalitet vazduha, pa da nastavimo da radimo. I „oni njihovi“ dođu i izmere. I zaključe da je provetravanje uspelo, sve je super. I treća smena (veoma simbolično) bude uterana nazad na rad. I dobijemo još 50 otrovanih. Ili su se „oni njihovi“ prilikom merenja uduvali lepkom koji je očigledno i dalje isparavao u velikim količinama, pa im se pogrešno učinilo da je vazduh ispravan, ili su došli samo da bi fingirali merenja, da bi poslodavac mogao da nastavi proizvodnju. Daleko bilo da se propusti još cela jedna smena, po cenu opšteg trovanja. Treće opcije nema. Ne mogu „oni njihovi“ da budu nestručni, jer imaju sertifikat, potvrde, dozvole da su upravno stručni. Te potvrde im je izdala država. A država ne greši, zar ne? Ili je možda ipak tu neka koruptivna radnja u pitanju? Fabriku su na kraju okružili........

© Peščanik