Često moje kolege i ja kažemo da je konstantna potreba da se radnici informišu i edukuju o pravima koja poseduju. Istina je naravno da radnici znaju malo o svom radnopravnom položaju i pravima koja bi mogli da ostvare. Ali je takođe istina i da je radno zakonodavstvo u Srbiji toliko razuđeno, da je teško i nama koji se njime bavimo da održimo fokus i damo precizne odgovore u svakoj situaciji. Treba učiti radnike o pravima koja moraju da ostvare, ali smo zahvaljujući destruktivnoj antiradničkoj politici došli do toga da je gotovo nemoguće reći radnicima kako da razlikuju određene vidove rada. Često negodujemo kada nam neko laički kaže da je u radnom odnosu, a ispostavi se da ima ugovor o obavljanju privremenih poslova. Ili za nekoga kažu da je zaposlen, a on ima otvorenu preduzetničku radnju. Ne bi bilo toliko problema da su ovi režimi rada bliski, ali se oni suštinski toliko razlikuju da je ponekad nemoguće povući paralelu između ostvarivanja čak i najjednostavnijeg prava po osnovu rada – pravo na plaćeni godišnji odmor, na primer, imaju samo oni koji su u radnom odnosu. Kako to objasniti, kada znamo da je plaćeni godišnji odmor međunarodni standard rada i nezaobilazni deo ostvarivanja ljudskog prava na rad?

Da bih predstavio komplikovanost stvari – nažalost, ne i da bih ih uprostio, naprotiv – sledi 18 (osamnaest!) važećih režima rada kojih sam mogao da se setim (ako sam neki izostavio ne zamerite, dopišite sami).

1. Radni odnos na neodređeno vreme zasniva se zaključenjem ugovora o radu. Ovo je „sveti gral“ među režimima rada, jedini koji garantuje sva prava propisana zakonom. Neodređenost vremena trajanja radnog odnosa (odnosno njegova vremenska neograničenost) u oštrom je kontrastu sa svim ostalim režimima rada. Zbog toga se ovaj rad naziva „sigurnim“ (koliko bilo šta može biti sigurno kada ste radnik u Srbiji) nasuprot svim ostalim, „nesigurnim“ (prekarnim) oblicima rada. Kada pričamo o radnom odnosu, mislimo na rad na neodređeno vreme, jer je on pravilo u svakoj uređenoj i civilizovanoj državi, dok su ostale forme radnog odnosa i rada van radnog odnosa, samo izuzetak.

2. Radni odnos na određeno vreme takođe se zasniva zaključenjem ugovora o radu. Razlikuje se od prethodnog režima rada ne po pravima koje radnik ostvaruje, već po trajanju – on je uvek oročen na neki period vremena. Može se zaključiti puno ugovora o radu na određeno vreme jedan za drugim – sa istim poslodavcem ili sa različitim poslodavcima. Kod jednog poslodavca možete raditi do 24 meseca pod ovakvim ugovorima, osim ukoliko ne spadate u neki od izuzetaka kada je moguće i duže ili kraće trajanje ovog radnog odnosa. Iako radnik formalno može da ostvari sva prava, ovaj oblik rada smatra se nesigurnim. Radnik može biti faktički ucenjen da se odrekne određenih prava, kako bi mu ugovor bio produžen. Takođe, neizvesnost izvire iz činjenice da radnik retko kada može da zna koliko će ukupno trajati njegov angažman kod poslodavca – odnosno, da li će poslodavac želeti da sa njim zaključuje ugovore do isteka ukupne vremenske granice trajanja od 24 meseca, a još manje da zna da li će nakon toga dobiti ugovor o radu na neodređeno vreme.

3. Radni odnos sa pripravnikom se takođe zasniva zaključenjem ugovora o radu. Pripravnik ima ista prava kao njegove kolege, ali može imati nešto nižu zaradu od njih (osnovna zarada može biti smanjena do 20%). Pripravništvo takođe traje ograničeno vreme i neizvesno je da li će poslodavac nakon toga pripravnika zadržati – svakako nije u obavezi to da uradi. Otuda i prekarnost ovog režima rada.

4. Radni odnos sa probnim radom se zasniva kao i svaki drugi radni odnos ugovorom o radu, ali u tom ugovoru postoji raskidna klauzula po kojoj poslodavac koji nije zadovoljan radom radnika u toku probnog rada, može da ga otpusti samo zbog te činjenice (nije mu potreban drugi otkazni razlog). Ovo je rešenje koje se dosta zloupotrebljava, da ne govorim o praksi da se sa radnikom na probnom radu ugovara niža zarada ili drugi lošiji uslovi rada iako je to protivzakonito.........

© Peščanik