Upravo je takav dramolet bio potreban A. Vučiću: zabava u političkoj krčmi koju je lično ispunio svojim brižljivim selektiranjem. Njegov prijatelj, opsenar, učitelj šarlatanstva i komičar, B. Nestorović, uzeo je flašu lekovite rakije i izašao iz svog životnog dela.

Jedne večeri, dok je nastojao da postane autoritarni vođa sedmočlane grupe koju je mesecima sabirao i uvežbavao, skup mu je otkazao poslušnost. Njegova se moć sastojala u pripovedanju iščašenih priča i nastranih mitova koje je smišljao, ali je ispalo da svaki od iluzionista koji su mu se pridružili, ima toga mnogo više nego što je svima potrebno.

Da nije tako, šta bi takvi primerci uopšte tražili u njegovom društvu? Mi – glas iz naroda je i te večeri ostao bez smislenog govora. Družina se oglašavala nejasnim jezikom, sve dok se nije stiglo do opšte svađe.

Pokret je ispustio svog gurua, kome su izgleda pregoreli izvori harizmatske energije. Kad nije izabran za vođu, u demokratskom procesu sačinjenom od psovki, guranja, pretnji i obećanja, Nestorović je pokupio sve što je sa sobom nosio (omnia mea mecum porto) i sa još jednim vernikom se uputio u nepoznatom pravcu.

U prvom času nije bilo jasno ko je koga napustio. I........

© Peščanik