Jedno vreme nigde nije bilo Vulina. Nema ga u kombinacijama za visoke funkcije, ali on je potpuno živ kao „siva eminencija“, neka verzija Suslova srpske politike, takve kakva ona jeste. U zapadnom svetu je nepoželjan, stavljen je na crni spisak opasnih protuva koje nisu niti mogu biti usklađene sa pravilima tamošnje diplomatske higijene.

Nema znakova da se A. Vulin mnogo potresao zbog toga. Odbacio je sumnje pa i tvrdnje da je upleten u kriminalne poduhvate sa oružjem i opijatima. To su mu možda prišili zbog preterane bliskosti sa Kremljom i Nikolajem Patruševim, bar tako se pravda, koga po konzervativnoj okorelosti, ideološkoj tvrdoći i zloj konstrukciji upoređuju sa nezaboravnim čuvarima Staljinove vlasti: Ježovim, Jagodom i Berijom. Od njih je Nikolaj pokupio i ona iskustva koja mu omogućuju da preživi čuvajući Putinovu vlast a i svoju kožu modelom KGB-a odakle dolazi i Putin. Dok Vladimirovič sa svoje strane polako ali nezadrživo dostiže surovost Hazjajina.

Vulinova meka ali zloćudna moć dolazi iz „močvarnog rada“, koji omogućuje opstanak u bizarnoj špijunskoj kaljuzi. Njegovo potkazivanje ruskih opozicionara od kojih su neki zbog Vulinove revnosti završili na robiji, podiglo mu je u Moskvi ugled jeftinog cinkaroša, na šta je on neizmerno ponosan.

Njegova dvopolnost u funkcionerskom obaveštajnom radu dovela ga je do ideološkog gurua ovdašnje........

© Peščanik