Nije poznato gde se dela srpska opozicija. Jedno vreme nije bilo zgodno da im se staje na muku: stalno su bod brutalnim pritiskom vlasti i njihovog medijskog smeća. To je bilo nekakvo, ako ne opravdanje, a ono bar objašnjenje za metiljavi pristup stanju stvari i odsustvo akcije. Moglo se naslutiti da opozicija (pod uslovom da nešto pod tom opštom odrednicom postoji) nema dovoljno dobrih ideja šta da radi i odakle da krene.

Naravno da nije posao kolumnista ili novinskih pisaca da nude ideje, ali svakako jeste da primećuju kad one tako dugo izostaju ili nema naznaka da će ih biti. Srpska opozicija je od 1. novembra zapala u senku studentskih protesta, i u tome se osećala nelagodno i prilično suvišno, ne znajući šta da čini sa sobom, niti kada je vreme i gde se nalazi prostor za njihovo delovanje. Ono što je činila, to su uglavnom bila saopštenja prepuna opštih mesta, na koja je režim davno navikao i oguglao na njih, pa takvo opštenje nije imalo mnogo odjeka.

U jednom od svojih intervjua, profesor Jovo Bakić je svoje stavove obrazložio kroz imperativ slamanja režima – što je pitanje neposrednog opstanka – ali se u okviru te ideje nije obraćao opoziciji, misleći da bi to bilo „udaranje u zid“. Moguće da je takva kategoričnost donekle preterana, sudim da je Bakić želeo da kaže kako zahtevi javnosti u odnosu na političku........

© Peščanik