Evo, sad da vas pitam ko iz opozicije izlazi na izbore 2. juna, da l biste znali? Pored ostalog, da li ćete to znati zavisi i od toga kad ste poslednji put gledali vesti. Ne mislim na dane, mislim na sate. Nije stvar u tome što se iz dana u dan menjaju odluke. Gore je od toga. Recimo, pročitali ste vesti juče ujutru, uveče niste imali kad da ih gledate, legli ste da spavate i ujutru ste se probudili uvereni da na izbore neće izaći niko. Mislim na opoziciju. Ali, juče popodne se sve okrenulo naglavce i opet je sve bilo kao da se ništa nije desilo, pa oni koji su rešili da učestvuju i dalje ostaju u izbornoj trci. Samo što ste vi tu vest propustili. Tako iz dana u dan, iz sata u sat.

Ostavimo sad po strani taj nesrećni opozicioni raskol koji se dogodio u aprilu. Nisu smeli da se podele; podelili su se, i tačka. Kraj priče. Pratimo sad samo ove što idu na izbore. (Deo opozicije koji se odlučio da ne izađe praktično je u nemogućoj situaciji do 2. juna. Tako krnji nikakav pritisak bojkotom, koji u stvari i nije bojkot, ne mogu da naprave. Oni stoje u mestu, zaglavljeni u aprilu, njih se ne može pratiti, barem ne do 2. juna.) Na dve nedelje od izbora, oni malo prete bojkotom, malo blokadom, a malo se i bore. Tako krnji – jeste, kao i oni u zagradi – postali su meta režimskog iživljavanja.

Od kampanje već svedene novim zakonom (opozicija ga je tražila) s 45 na 30 dana, režim im je uzeo još 2 nedelje u nadgornjavanjima oko izbornih uslova, zakona, medija. Čak i to nešto od zakona što........

© Peščanik