Smijem se, a plakala bih. Sjedim u pidžami sa čekićem u krilu i gledam oko sebe. Ne znam ni kako ni zašto, ali svake godine pojavi se taj trenutak iz pjesme Olivera Mandića. I ja se smijem. Ne plačem, mada bi se moglo i to.

Sad ću vam sve ispričati, samo da potegnem iz flašice sirup za kašalj jer za sirupe nikada ne koristim kašiku. Cugnem otprilike. Šta ima veze.

Mislim da vam se ovo nije još desilo. Javite mi ako jeste. Da se smijemo zajedno. Ili da znate ako vam se desi, odmah počnite da se smijete. Ne vrijedi ništa drugo, majke mi.

Da li vam se ikada dogodilo da ste završili krečenje, odlijepili zaštitne trake, skinuli najlone, oprali parkete, vratili namještaj, sjedili naveče i gledali TV, otišli na spavanje, ustali ujutro, pogledali zidove i rekli "Idemo ponovo" i uradili sve ispočetka. Da li vam se to desilo? Nama jeste.

Ma kako to? Fino. Evo.

Dakle, pregazio me je neki virus, sve me boli i nije mi ni do čega, a krečenje je počelo. Žmu je rekao, ko zna kad ćemo uhvatiti majstore, uradimo sad sami i slobodni smo. I meni se dopalo. Ionako nisam mogla podnijeti da, kao i obično, u nevrijeme, ulete majstori dan-dva, okreče sve i izađu. I ja ostanem u kući izvrnutoj naopačke. U spremanju i ribanju bez kraja i početka. Dio po dio ćemo. Sviđa mi se. Slow living, slow krečenje.

Tako da je sve počelo potpuno bezbolno.

Jedan dan hodnici. I plafon u kupatilu. Pa dan odmora. Treći dan, spavaća soba. Žmu kaže, ma ja ću to začas, bukvalno ima samo zid i plafon. Jer jedan zid zauzima plakar, drugi foto-tapeta mojih džinovskih........

© Nezavisne Novine