Рат на Блиском истоку још једном потврђује старо правило – енергија је крвоток глобалне економије. Чим се појави нестабилност, она се одмах прелије на тржишта. Цијена сирове нафте тренутно се креће између 100 и 120 долара по барелу, али тржиште не покреће само та бројка – већ страх од онога што тек може доћи. Како каже стара пословица: „Страх има велике очи.“ Зато тржиште реагује на све. Реторика из Вашингтона, Тел Авива и Техерана додатно подиже тензије. Изјаве о могућим војним операцијама не морају се ни остварити – довољно је да постоје да би погурале цијене навише. А када енергенти поскупе, све остало иде за њима.

Економисти упозоравају да овакви енергетски шокови не остају само на нафти. Они погађају цијелу економију. Скупље гориво значи веће трошкове за индустрију, али и мању куповну моћ грађана. То је двоструки ударац који често води у рецесију и сиромаштво. Проблем је што се криза не зауставља само на нафти. И тржишта капитала већ показују знаке нервозе. Инвеститори се повлаче и компаније одлажу улагања.

Парадокс је у томе што, док већина губи, неки добро зарађују. Енергетске компаније и земље које извозе нафту повећавају приходе управо због нестабилности. Тако рат за неке постаје и извор профита. А гдје је интерес, ту често нема журбе да се проблем ријеши. С друге стране, губитници су јасни - земље које увозе енергију. Посебно је рањива Европа, која се већ бори са спорим растом и инфлацијом. Европски комесар за енергетику Дан Јоргенсен позвао је грађане да мање користе авионе и аутомобиле, те да што више раде од куће како би се уштедило гориво. Упозорио је да се Европа налази у веома озбиљној ситуацији и да се крај кризе не назире.

И ту долазимо до суштине - рат против Ирана већ се претвара у рат против европских потрошача. Јер, свака нова ескалација не погађа само фронт – већ директно удара на новчанике грађана, кроз цијене горива, хране и свакодневних трошкова. Чак и ако би мир наступио сутра, повратак на старо не би био брз, а ни извјестан.

Највећи проблем је што више нема јасне границе. Ако 120 долара по барелу постане „нормално“, онда ни 150 не изгледа далеко. А управо ту почиње прави притисак на глобалну економију. Ако се сукоб настави, свијет неће ући у кризу полако – већ нагло. Такве кризе су најтеже, јер се не могу лако зауставити. На крају, није питање да ли ће криза доћи – већ ко ће је преживјети са мање штете. У свијету у којем барел нафте диктира судбину економија, мир више није само политичка потреба – већ економски императив. Јер када се тржишта хране страхом, а енергија постане оружје, онда рецесија више није могућност – већ готово извјесност. А тај рачун, као и увијек, на крају плаћају грађани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.

© Glas Srpske