Босна и Херцеговина већ три деценије живи унутрашњи живот који више подсјећа на сукоб непомирљивих идеологија него на изградњу заједничке државе. У тој сложеној игри симбола и моћи испреплели су се бошњачки национални пројекат стварања босанске нације, српска борба за очување Републике Српске и хрватско настојање да се избори стварна равноправност. Између те три визије и сврхе политичке борбе стоји силуета страног фактора - политичког Запада, који је све вријеме усмјеравао и усклађивао оквире могућег, наводећи водотоке на своје геополитичке воденице.

Крајем прошлог вијека западни центри моћи су у БиХ успоставили експеримент: државу која ће, под заштитом НАТО-а и либералне идеологије, постепено угушити оно што се доживљавало као "проруски фактор" и преобликовати га у лојалног савезника Запада. Вјеровало се да ће српска политичка идеја у миру временом изгубити свој "православни дах" и пасти пред обећањима Европе, а да ће једини словенски муслимани - Бошњаци постати бастион нових "европских вриједности". Хрватима је остављена улога споредног играча, увијек недовољно задовољног.

Међутим, три деценије касније, умјесто хармоније добили смо продубљени јаз. Умјесто заједништва и универзалних вриједности настављена је бескрупулозна борба између постојећих идеологија. БиХ није постала земља помирења и међусобне емпатије, већ позорница сталних судара који варниче и пријете да изазову пожар.

Посебан симбол садашњег тренутка постао је Кристијан Шмит, чији избор за високог представника у БиХ никада није потврђен у Савјету безбједности УН. У условима нормалног функционисања међународног права и неселективног приступа он никада не би могао да дође у БиХ у том капацитету. Али постављање права силе од стране политичког Запада испред међународног права довело је Шмита у БиХ и поставило........

© Glas Srpske