To nije samo odsustvo zvuka, već stanje potpune izolacije: kretanje sa povezom preko očiju, odsustvo dodira, zabrana komunikacije. U toj tišini žene počinju da razgovaraju sa insektima, tim gotovo nevidljivim, poslednjim tragovima života koji izmiču kontroli sistema

Dobitnica Nobelove nagrade za mir, Narges Mohamadi, koja se nalazi u zatvoru u Iranu, hitno je prebačena iz ćelije u bolnicu na severozapadu zemlje nakon „katastrofalnog pogoršanja“ zdravstvenog stanja, saopštila je pre nekoliko dana njena fondacija. Ta vest, ne deluje kao izuzetak, već kao još jedna potvrda onoga što njena knjiga „Same u tišini“ u izdanju Vulkana, već razotkriva iznutra, sistem koji ne kažnjava samo telo, već sistematski razgrađuje čoveka. O Iranu ne znam mnogo više od onoga što dopire kroz filtere medija i političkih analiza. Međutim, ono što saznajemo kroz ovu knjigu nepovratno menja perspektivu.

„Same u tišini“ nije knjiga koja informiše u klasičnom smislu, ona uznemirava, destabilizuje i briše distancu između čitaoca i iskustva o kojem govori. Po svom žanrovskom obliku, knjiga je hibrid, istovremeno zatvorska usmena istorija, zbirka svedočenja i memoarska proza, ali u svojoj suštini i izuzetno važan istorijski dokument. Ona objedinjuje elemente svedočanstva i zatvorske literature, ali njena ključna snaga leži u političkom i egzistencijalnom otporu koji prožima svaku ispovest. Iz tih svedočanstava postaje jasno da iransko društvo funkcioniše pod sveobuhvatnim nadzorom bezbednosnog i obaveštajnog aparata. Taj aparat ne deluje samo represivno, već i preventivno kroz strah, zastrašivanje i sistematsko gušenje svakog oblika otpora. Žene su u tom sistemu posebno izložene, jer se njihova društvena i politička vidljivost percipira kao pretnja.

Zatvorenice, često uhapšene na ulici ili u sopstvenim domovima, smeštaju se u ćelije koje više podsećaju na hermetički zatvorene kutije nego na prostor za život. U njima vlada tišina i to „takva tišina koja vas razara“. To nije samo odsustvo zvuka, već stanje potpune izolacije: kretanje sa povezom preko očiju, odsustvo dodira, zabrana komunikacije. U toj tišini žene počinju da razgovaraju sa insektima, tim gotovo nevidljivim, poslednjim tragovima života koji izmiču kontroli sistema. To nije tek znak usamljenosti, već pokušaj da se očuva odnos sa svetom, da se ne izgubi osećaj stvarnosti i sopstva. Taj „razgovor“ postaje način preživljavanja, u prostoru gde je sve regulisano, pa i vreme, žene ga iznova osmišljavaju, grade ritam dana, traže smisao u naizgled beznačajnom. U toj borbi da se ostane prisutan, da se ne potone u potpunu izolaciju, čak i insekt postaje sagovornik, dokaz da život, ma koliko sveden, još postoji i da ga nije moguće u potpunosti ukinuti.

Upravo u tom prostoru razvija se ono što autorka naziva „belom torturom“. Reč je o obliku mučenja koji ne ostavlja fizičke tragove, ali sistematski razara psihu: senzorna deprivacija, socijalna izolacija, manipulacija i konstantne pretnje. Zatvorenicama se govori da će biti pogubljene, da će njihova deca stradati i da je priznanje jedini izlaz. Iranski obaveštajci ne traže priznanje stvarne krivice, oni od žena zahtevaju da........

© Danas