Nikada nisam podržavao politiku Zorana Đinđića, ali sam uvek smatrao da je bio veoma sposoban i pre svega racionalan. Njegovu političku karijeru, ali i racionalnost, najbolje definiše teška odluka koju je doneo davne 2000. godine.

U to vreme, Đinđić je bio lider opozicije i svi su očekivali da će biti kandidat ujedinjene opozicije na predstojećim predsedničkim izborima. Na taj način on bi sebe profilisao kao jedinu alternativu režimu i sjajno pozicionirao za dalje političko delovanje. Ali Đinđiću cilj nije bilo lično pozicioniranje, već pobeda na predsedničkim izborima, zbog čega je za predsednika kandidovao Vojislava Koštunicu. Zašto?

Režim Slobodana Miloševića imao je samo jednu izbornu strategiju – da opoziciju predstavi kao izdajničku. Kada je opozicija kandidovala Koštunicu, čitava kampanja je pala u vodu a sa njom i Miloševićev režim.

Otkako je došao na vlast, Vučić je svaku izbornu kampanju vodio na isti način. Bez obzira na neverovatnu snishodljivost prema Briselu i Vašingtonu, sebe je u domaćim medijima predstavljao kao nacionalistu, dok je opoziciju predstavljao kao anacionalnu i izdajničku. I zaista, kada imate kontrolu nad većinom medija, lako je Dragana Đilasa ili Sašu Jankovića predstaviti kao anacionalne i kao izdajnike. Sa te strane, Đilas i........

© Danas