Marija Dakić rođena je 16. jula 1988. godine u Pančevu. Živela je podjednako u Pančevu i Beogradu. Tokom studija književnosti na Univerzitetu u Beogradu upoznala je mnogo novih prijatelja iz cele zemlje, koji su, zajedno sa njenim pančevačkim „tvrdim jezgrom“, činili njen privatni, ali i društveni život.

Ne mogu tačno da se setim kada me je moja ćerka Isidora, koja živi i radi u Ljubljani, upoznala sa Marom kao svojom budućom najboljom drugaricom. Bilo je to negde 2011. godine, kada je Mara počela da dolazi kod nas u Zrenjanin. Dobro se, međutim, sećam visoke, graciozne lepotice, ošišane gotovo do glave, koja se pre jedanaest godina pojavila u našem Zelenom zvonu i zajedno sa Dejanom Ilićem držala radionice srednjoškolcima.

Svojom posebnošću, stilom i frizurom, takvom već tada zbog početka bolesti i lečenja, ozbiljnije je ušetala i u moj život, a da toga u tom trenutku nisam ni bio svestan.

Septembar 2016. godine dočekao sam na novoj destinaciji, u Medija centru u Beogradu, izgubljen i obezglavljen: bez Zelenog zvona i prognan iz Zrenjanina. Tada je pala odluka da svoje delovanje nastavim na taj način, jer osim tog „Novog optimizma“ drugo nisam ni imao.

Nadam se da mi ovaj lični uvod neće biti zameran, jer je to kontekst u kojem se pojavila Ona – Mara iz Pančeva. Tih godina trajno se preselila u Beograd i, uz studije, tražila novi „teren“ na kojem će pokazati svoju raskošnu ličnost i brojne talente.

Najvažniji talenat koji je odmah ponudila, a pokazaće se i najdragocenijim, bio je dar za komunikaciju sa različitim ljudima, uključujući i mene, starijeg od nje čitavih 25 godina.

Naš dvojac, sa kormilarkom Isidorom u Budimpešti, a potom u Ljubljani, krenuo je zajedno da „vesla“, iako ni sami nismo bili sigurni kuda idemo i gde ćemo stići.

Beskrajne sesije i rasprave o tome koje su teme najvažnije za naše društvo, tada, a bogami i danas, u „slobodnom padu“, vodile su nas više instinktom i strašću nego potpuno jasnim konceptom.

Njena organska potreba da se bori protiv svake vrste diskriminacije i da ne prihvata nasilje ni u jednom obliku, zbog moje verbalne „neprimerenosti“, nekoliko puta me je i napuštala, bila je presudna za oblikovanje Pokreta nakon njegovog preseljenja u Beograd.

Nema većeg........

© Danas