Postoje trenuci kada čovek jednostavno mora da prizna da je pogrešio. U privatnom životu to nije uvek lako, ali je ipak moguće – pogrešio sam, predomislio sam se, trebalo je drugačije. U politici je to gotovo nezamislivo. Političari mogu da promene stav, da ga preformulišu, da pronađu novo objašnjenje za staru odluku — ali retko kada će otvoreno reći – pogrešili smo.

Zato je izjava novog britanskog premijera Endija Bernama da je Bregzit Britaniji naneo „više štete nego koristi“ mnogo više od promene političke retorike. Ona dovodi u pitanje jednu od najkrupnijih političkih odluka u novijoj britanskoj istoriji.

Jer Bregzit nije bio samo politička odluka. Postao je pitanje britanskog identiteta i predstave o tome kakva Britanija želi da bude. Bio je obećanje da će drzava, oslobođena „briselskih“ pravila, ponovo postati gospodar sopstvene sudbine. Da će povratiti kontrolu nad granicama, zakonima i trgovinom. Da će izvan Evropske unije biti slobodnija, bogatija i moćnija.

Više od polovine Britanaca je „za“: Da li bi Velika Britanija mogla ponovo da se pridruži EU i kako bi to funkcionisalo?

Više od polovine Britanaca je „za“: Da li bi Velika Britanija mogla ponovo da se pridruži EU i kako bi to funkcionisalo?

Sada, deset godina posle referenduma, britanski premijer izgovara ono što je donedavno bilo gotovo nezamislivo – da je odlazak iz Evropske unije možda bio pogrešan put. Time se otvara i mogućnost koja je još do juče delovala gotovo kao politička fantastika – da se Britanija jednog dana ne samo približi Evropskoj uniji, već joj se i vrati.

Ali između približavanja Evropi i stvarnog povratka u EU dug je i politički veoma složen put. Britanija pred sobom ima čitav niz mogućnosti – od popravljanja odnosa sa Briselom i povratka u carinsku uniju, preko ponovnog pristupa jedinstvenom tržištu, do, jednog dana, punopravnog članstva. Svaka od tih opcija ima svoju cenu. Povratak u carinsku uniju značio bi manje prepreka za britansku trgovinu sa kontinentom, ali i odustajanje od dela slobode koju je Bregzit trebalo da donese. Pristup jedinstvenom tržištu mogao bi da donese znatne ekonomske koristi, ali bi podrazumevao prihvatanje velikog dela evropskih pravila i slobode kretanja ljudi, jednog od osnovnih principa na kojima počiva jedinstveno tržište.

Ali tu se nameće jedno sasvim logično pitanje. Ako Britanija ponovo želi pristup evropskom tržištu i izražava spremnost da prihvati njegova pravila, zašto bi ih prihvatala bez mogućnosti da učestvuje u njihovom donošenju? Jer nije isto biti za stolom i sedeti pored njega. Ako će britanske kompanije morati da posluju po pravilima koja se donose u Briselu, zar nije logičnije da Britanija ponovo bude tamo gde se o tim pravilima odlučuje? U tome i jeste jedan od najjačih argumenata za puni povratak u EU – članstvo ne bi značilo samo prihvatanje evropskih pravila, već i povratak britanskog glasa u njihovo kreiranje.

„Bregzit doneo više štete nego koristi“: Britanski premijer o ponovnom približavanju EU

„Bregzit doneo više štete nego koristi“: Britanski premijer o ponovnom približavanju EU

Ali upravo bi za puni povratak u EU bilo najteže pridobiti podršku britanske javnosti. Jer nije dovoljno pitati šta Britanija želi. Treba pitati i šta bi joj Evropska unija ponudila. Brisel više nije onaj Brisel koji je London napustio, a ni Evropska unija više nije ista ona Unija iz 2016. godine. To je možda i najvažnija činjenica čitave ove priče.

Za Britaniju je evropska integracija dugo bila pre svega ekonomsko pitanje – trgovina, jedinstveno tržište, konkurencija, slobodno kretanje kapitala, robe i ljudi. Ali svet se u međuvremenu promenio. Rat u Ukrajini, agresivnija........

© Danas