Papić. Pap. Papo. Dr Agan. Dr Agi. Veliki umetnik i provokator, nedefinisanog smera, „multimedijalni“, kako bi se danas reklo, ili „nultimedijalni“, kako je on za sebe govorio.

Mislio je umetnički i hteo da od „svog mozga načini umetničko delo“ (njegove reči).

Tako je i radio, sve i svašta („Ja živim svoj rad, svoju umetnost“), uz neizbežni foto-aparat od koga se nije odvajao, s naočarima-teglama, često bosonog sa papučama i pletenom korpom za pijacu u ruci.

Živeo je sam u svom krcatom Umetničkom muzeju (UM) u Palmotićevoj ulici, koji su mnogi opisali kao najzanimljiviji izložbeni prostor u Beogradu (dobio je 2003. i nagradu Oktobarskog salona za taj „rad“). Nije uspeo da izdrži svoju genijalnost.

Poslednji veliki projekat bila mu je PLJUS lista (2005–2006), virtuelni „prostor ljubavi i slobode“, u kom su ljudi pisali svoje privatne istorije, a Papić ih svakodnevno prosleđivao elektronskom poštom stotinama ljudi iz sveta srpske kulture. Lista je nakon početne aktivne faze izgubila na snazi, Papić je suzio broj primalaca i utonuo u depresiju.

Bio sam da ga posetim u domu za stare na obodu Beograda, na Smederevskom putu, pre 4–5 meseci (tu ga je, kaže, smestila majka, devedesetogodišnjakinja). Pitam ga telefonom šta da mu donesem. Kaže, rusku salatu i........

© Danas