Dragi prijatelju kojeg nemam,
Obraćam ti se kao nekome koji mi danas nedostaje, a može i treba da se pojavi sutra. Susedi smo više od trinaest vekova, ali nismo bili prijatelji nijedno stoljeće, nijednu godinu, nijedan dan. Ti trenuci mira, koje smo imali među nama, bili su poput pauze u boks meču, samo da bi predahnuli i previjali rane, a onda bi smo ponovo započeli tuču. Čak i u onom periodu „bratstva-jedinstva“, daleko da je bilo bratstva, nije se moglo zvati ni prijateljstvo. Ne možete imati nekoga za brata ili prijatelja ako ga smatrate nižim od sebe. A u Jugoslaviji su na nas gledali kao „građane drugog reda“.

Ne želim ulaziti u to ko je stariji, a ko mlađi, jer je to manje važno. Naš um treba da se prilagodi našem vremenu, ne vremenu iz prošlosti i ko je kad zaposeo neki geografski prostor. Kao i svugde u svetu, narodi su se kretali kroz istoriju. Neko je došao ranije, neko kasnije. Kada neki narod nazovemo autohtonim jednostavno se ne sećamo kada i odakle je došao. Na ovom našem Balkanu mi možemo biti malo autohtoniji od vas, ali to nije uticalo da poverujemo da smo superiorniji od vas. Na ovoj zemlji ima sunca za sve.

U naselju u Prištini, u zgradi u kojoj živim, došao sam najkasnije pa mi se čini da sam najmlađi član kvarta, dakle „Srbin“ sam na tom prostoru. Tamo sam zatekao sve ostale. Za razliku od naroda, mi pojedinci ili porodice, ne zauzimamo teren, već ga kupujemo. Tako da svako ima svoju kuću i ne rušimo jedni drugima zidove da bismo pomerali granice. Iako sam najmlađi, niko mi se ne meša. Dogovaramo se sa komšijama oko stambenih „politika“ (instalaciju grijanja, plaćanje čišćenja stambenog kompleksa i nekog zajedničkog posla u vezi sa zgradom ili njenim dvorištem), dok o „unutrašnjim politikama“ na polažemo račune jedan drugome. Niko ne izlazi ujutro na balkon da se busa samo zato što je kupio stan prije mene. Dakle, ta ideja „ja sam prvi“ je toliko zastarela da je danas sramota spominjati je, čak i u bračnim odnosima.

Komšije mogu da održavaju dve vrste odnosa: neutralne i prijateljske. Neutralne održavaju kada se ne poznaju, a prijateljske kada se poznaju. Neprijateljski odnos je opasan na komšijskom nivou, jer je to odnos sa invazivnim, teritorijalnim, čistilačkim ambicijama, odnosno nasiljem. Tako da, logika traži da mi, Albanci i Srbi, pređemo iz tog nasilničkog odnosa u neutralni odnos, da bismo zatim prešli u prijateljski odnos. Nasilnički odnos je otišao toliko daleko da umjesto da probamo da se pomirimo kao susedi, što i jesmo, mi se odevamo, oblačimo, zatvaramo vrata okrenutih leđa, izlazimo istim hodnikom, iz iste zgrade, ulazimo u avion i idemo u Brisel da bismo razgovarali jedni sa drugim. Eto koliko je apsurdno naše susedstvo! Eto koliko smo apsurdni mi! Eto, kolike smo mi iracionalni!

Razumem da političari, iz raznih i njima razumljivih razloga, sve što mogu postići jeste neutralno susedstvo, koju oni nazivaju „normalizacijom međusobnih odnosa“. Vlast političara se prostire unutar vlastite države, a obični ljudi oslobođeni ambicije vlasti žele da se slobodno kreću u svakoj državu. Stoga, ukoliko političari sve što mogu da urade jeste da vrate susedstvo iz neprijateljskog odnosa u neutralni odnos, mi ostali trebali i mogli da vratimo prijateljski odnos, jer mi znamo da nas je politika podelila i da nas politika ne može spojiti. Dok još, ni mi ni vi, nemamo nade da će na čelo pre svega vaše države doći neki Vili Brant da klekne pred žrtvama u Prekazu, Meji… ili bilo gde drugde gde su počinjeni masakri nad Albancima, mislim da ne bismo smeli ostaviti nepomeren kamen radi prijateljske budućnost među nama.

Ali prvo, da spustimo kamenje kojim ciljamo jedni drugima u glave. Hajde da izgradimo mostove od tog kamenja!

Rekao sam gore: susedi smo više od trinaest vekova. Ni ovde se ne slažemo. Mi kažemo: kada ste vi došli, zatekli ste nas. Vi kažete: kada smo mi došli, niste bili ovde, ili ste bili samo pastiri. Onda se mi oslanjamo na antiku, a vi kažete da mi i oni nemamo nikakve veze. Vi kažete za nas, isto ono što mi kažemo za moderne Grke, negiramo im vezu sa starim Grcima.

Jednom rečju, kada se čovek želi svađati, nađe milion razloga da započne kavgu. Nažalost, ni jedni ni drugi nikada nismo napravili korak ka pomirenju. (Čak, mi Albanci, smo jedva, posle dugog vremena, uspeli da se pomirimo između sebe.). Moramo da shvatimo da su to bila druga vremena, funkcionisao je samo zakon sile. Kada smo mi bili jaki, protezali smo noge sve do Niša. Kada ste vi bili jaki, povlačili smo se do Mata (zona u severnoj Albaniji – napomena prevodioca). Vi ste imali jednog okrutnog župana, Stefana Nemanju, koga istorija pamti po okrutnosti prema Albancima, kojima je na živo iskopavao oči i odsecao noseve. Zatim smo mi imali jednako okrutnog vezira, Kodžu Sinan-pašu, koji je, zarad osvete, mučio vaše je gde god bi vas uhvatio i našao na Kosovu, te dolazio u vašu zemlju i spaljivao posmrtne ostatke vašeg sveca, Svetog Save, koji je bio sin Stefana Nemanje. U stvari, cela naša istorija kroz vekove bila je kao neka vrsta ljuljaške, kada se uzdizao Stefan, teško je bilo za nas, kada bi se digao Sinan teško je bilo za vas.

NVO upozoravaju međunarodnu zajednicu: Na Kosovu neće biti Srba s kojima biste razgovarali

Ova istorija ljuljaške može se ponavljati u nedogled, ponavlja........

© Danas