Sa Amerikom nikad dosadno. Njihova politička kultura neprestano se razvija. Trenutno svedočimo prelepom „dvopartijskom“ takmičenju u tome ko će iz predsedničke kancelarije otići kao ogorčeniji gubitnik.

Nakon izbora 2020. godine, kada je Donald Tramp poražen morao da napusti Belu kuću kako bi ustupio mesto Džou Bajdenu, on i njegovi sledbenici nisu prestajali da se žale kako su prevareni (ne, nisu bili).

Na kraju, bez obzira šta mislite o političkom značaju tog događaja – da li je reč o vulgarnoj pobuni ili o pokušaju puča – njihov januarski upad u Kapitol u Vašingtonu 2021. godine svakako je bio ispad istorijskih razmera. Kao Bostonska čajanka, ali sa veoma, veoma umornom decom.

Usled Trampovog trijumfalnog „povratka u igru“ – kad je i Njujork tajms primoran da prizna kako on nije nekakav izuzetak i slučajnost, već „transformaciona snaga“ – odlazeći Bajdenov tim je pronašao još burniji način da iskaže bes.

Dok su 2021. godine nemaštoviti trampisti mogli da smisle samo sramotnu scenu kod kuće, bajdenisti iz 2024. godine – kao dobri liberalni internacionalisti – pronašli su način da svoje probleme s kontrolom besa iznesu na globalnu scenu. Jer, šta je upad u nacionalni parlament u poređenju sa rizikom od izazivanja trećeg svetskog rata?

Upravo to je ono što radi Bajdenova administracija dozvoljavajući režimu Vladimira Zelenskog da koristi američke ATACMS rakete za napade na Rusiju, nakon dugog i opravdanog oklevanja. Stav Evrope je za sada nejasan (u međuvremenu je i Velika Britanija sledila primer SAD; prim. NS).

Evropljani obično, naravno, prate SAD, ali postoje znaci da bi ovoga puta takvu politiku mogli smatrati previše rizičnom, što otvara mogućnost podele. Nemačka, za promenu, neće slepo slediti Vašington. Naime, kancelar u ostavci Olaf Šolc i dalje se čvrsto drži svoga „ne“ po pitanju isporuke krstarećih raketa „taurus“ Kijevu. Osim toga, navodi se i da su Francuska i Britanija „oprezne“, ma šta to na kraju značilo.

Preciznosti radi, napomenućemo tri stvari: Prvo, inicijalne vesti o dozvoli za upotrebu raketa bile su, u američkom stilu, ne potpuno zvanične, već predstavljene 18. novembra preko Njujork tajmsa kao svojevrsno curenje informacija. Zatim se, dan kasnije, oglasila Bela kuća bez potvrde, ali i bez demantija vesti. Napad ATACMS raketama na Brjansku oblast pokazuje da su vesti ipak bile istinite.

Drugo, meta nisu „samo“ teritorije koje su 1991. godine bile ukrajinske, a sada ih Moskva smatra svojima. Nova odluka je eksplozivna baš zbog toga što podrazumeva napade na teritorije koje svi priznaju kao deo Rusije.

Na kraju – što je ključno – situacija je još teža........

© Нови Стандард