Kad je čuo da njegov talentovani student planira da napusti Beograd i ode u Pariz, Milo Milunović se zabrinuo. Tačno je da je taj Ljuba Popović oduvek bio prilično na svoju ruku, ali otisnuti se tako u nepoznato, u zemlju čiji jezik ne govori, gde nikog ne poznaje, gde ne zna ni da li će uspeti da preživi prvih mesec dana, izgledalo je i nerazumno i nerazumljivo.

U Beogradu je imao atelje, nije bio ni bez novca zahvaljujući zanatu koji je stekao na primenjenoj, čak je i njegovo slikarstvo bilo zanimljivo iako se mnogima nije dopadalo. Iako je neke baš onako pošteno iritiralo.

Ljuba, međutim, smatra da je jedna etapa njegovog života zaokružena i da se pred njim postavlja izbor: ili će nastaviti da se doveka vrti u tom krugu ili će se izvući kroz pukotinu koja mu se ukazala u svesti i suočiti se s novim reperima, uzorima, izazovima.

Nešto od tog nepoznatog univerzuma prvi put je naslutio kad je, u proleće 1955. godine, video izložbu skulptura i crteža Henrija Mura, u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu. Nije to bilo bog zna šta, ali je istovremeno bilo ogromno. Svet je došao u Beograd.

Organizator izložbe bila je Savezna komisija za kulturne veze sa inostranstvom. Tadašnja komunistička vlada, držeći se načela ustanovljenih početkom pedesetih, „čini korak dalje u pravcu oslabljenja ideoloških stega na umetnost i podsticanja lokalnih umetnika na usvajanje slobodnijih i apstraktnijih formi“.

Ovo je prva izložba jednog velikog svetskog umetnika koju je Ljuba video. Dotle su mu bile dostupne samo reprodukcije iz knjiga. Njih je žudno prelistavao u biblioteci Akademije likovnih umetnosti, u društvu još nekolicine momaka koji će, od strane studentskog rukovodstva, biti okvalifikovani kao „besprizorni“. Među njima Dado Đurić, Uroš Tošković, Tupa Vukotić…

Studentski život na ivici bede već je postao opšte mesto u svim Ljubinim biografijama: švercovanje po domovima, hranjenje ostacima jela u menzama, spavanje u kupoli sa nezastakljenim prozorima, buđenje sa snegom u kosi i ledom u prstima… Živelo se kako se živelo, nije ni drugima bilo mnogo bolje.

Problem je nastao kad je isteran s Akademije primenjenih umetnosti, pred kraj treće godine studija. To je značilo gubitak šanse da stekne diplomu i društveno priznat status umetnika. Iako je konkretan povod za izbacivanje bila nekakva detinjasta igra sa kolegom Živojinom Pavlovićem (budući reditelj je, usred Akademije, Ljubu „upucao“ glomaznim startnim pištoljem, što je za posledicu imalo padanje u nesvest žrtve, strahovitu pometnju u klasi itd.), pravi razlog bi se mogao svrstati u kategoriju „političkih nepodobnosti“.

Promena političke situacije u zemlji krajem četrdesetih povukla je za sobom značajne ideološke promene, između ostalih i raskid sa ikonografijom socijalističkog realizma. Profesori s Akademije likovnih umetnosti priklonili su se masovno novoproklamovanim slobodama u umetničkom izrazu, oličenim u pojednostavljenoj formi, apstrakciji, enformelu i slično, pa su identičan zaokret očekivali i od svojih studenata.

Taj novi „zapadni trend“, međutim, nije bio po ukusu nekolicine buntovnika. Među njima se posebno isticao Ljuba. Njegova neposlušnost ispoljavala se kako na planu unošenja previše „likovnosti“ u primenjenu umetnost, tako i u jasno iskazanom preziru prema nametnutim „slobodama“. Sukob sa politički korektnim nastavnim osobljem i još korektnijim studentskim rukovodstvom je bio neizbežan. Srećom, našlo se nekoliko profesora koji su Ljubu podržali u njegovom ličnom shvatanju umetničkih sloboda. Jedan od njih bio je Ivan Tabaković.

Prepoznavši kod Ljube autentičan i snažan umetnički impuls, preporučio ga je Marku Čelebonoviću i ovaj vrsni pedagog ga je prihvatio u svoju klasu na Akademiji likovnih umetnosti, direktno na četvrtu godinu. Taj trenutak prepoznavanja talenta u njegovoj rođenoj zemlji značajan je za Ljubu, mada u to vreme njegova vizija o sopstvenom putu ne ide dalje od želje da nekako iznese na svetlo dana svoje unutrašnje tenzije i da s njima uspostavi dijalog putem boje i poteza.

Marko Čelebonović diskretno prati ono što njegov novi student radi i ne meša se. Pojavi se jednom nedeljno u klasi, koriguje tu i tamo poneku mrtvu prirodu (najčešći motiv kod većine studenata), konstatuje da su na Ljubinim platnima i dalje čudne, bolesno žute spodobe.

Njemu se takva vrsta slikarstva ne dopada – on to čak i ne krije, ali veruje u Ljubin umetnički potencijal i podržava ga. Već sledeće školske godine, Čelebonović odlazi u penziju i klasu preuzima Đorđe Andrejević Kun. Po savetu Čelebonovića, Ljuba će upisati postdiplomske studije (tzv. specijalku) kod Mila Milunovića, koji će mu takođe dopustiti da ostane dosledan samom sebi i pomoći mu korisnim savetima.

Upravo u to vreme, u Beogradu se, na umetničkom planu, događa nešto sasvim izuzetno. U Umetničkom paviljonu u Masarikovoj ulici održava se izložba „Zbirke Urvater“. Iza ovog zagonetnog naziva krije se baron Jozef-Bertold Urvater, belgijski trgovac dijamantima, kolekcionar, filantrop i mecena, u čijoj kolekciji su svi značajniji umetnici XX veka, posebno nadrealisti (De Kiriko, Maks Ernst, Magrit, Delvo).

Rado je svoju zbirku prikazivao u muzejima širom sveta, pa je ona tako dospela i u Beograd. To je bio Ljubin drugi susret sa savremenom umetnošću iz drugih zemalja. Zanimljivo je da će, kasnije, belgijski galeristi i kolekcionari imati značajnog udela u njegovoj karijeri.

Prozor u svet koji se ovom izložbom otvorio izgleda da se više nikad neće zatvoriti. Za studente pete godine Likovne akademije organizuje se ekskurzija u Pariz. Za Ljubu će tu od najvećeg značaja biti poseta Luvru i susret sa originalnim delima........

© Нови Стандард