Ignasio Ramone, univerzitetski profesor i višegodišnji urednik časopisa Le monde diplomatik (Le Monde diplomatique), napisao je knjigu Geopolitika haosa (1997) koja je posvećena analizi ključnih tendencija u međunarodnoj politici u tzv. posthladnoratovskoj eri. Ramone je obrazlagao da se u izmenjenom političkom i društvenom ambijentu dogodio preobražaj moći koji je bez istorijskog presedana. Kao pronicljiv osmatrač društvenih kretanja, ukazivao je na dvosmislenost samog procesa globalizacije, koji se u isto vreme ispoljavao kroz pojavu integralizma (kao što je Evropska unija) i dezintegralizma, gde se centralna vlast suočavala sa sve agresivnijim zahtevima manjina za nezavisnost (Alžir, Čečenija, Ruanda, Kongo). Sve je to doprinosilo pojavi tzv. „globalnog nereda” i, samim tim, izostanku jedne univerzalno prihvaćene političke i pravne saglasnosti o minimumu principa u međunarodnoj politici i ekonomiji.

U posthladnoratovskim okolnostima, međunarodne organizacije i institucije proživljavaju očiglednu krizu legitimiteta. Pre svega, ovde je reč o Ujedinjenim nacijama (UN) i sve češćim zahtevima pojedinih država za promenama u Savetu bezbednosti UN, čiji način odlučivanja u postojećim okolnostima deluje prevaziđeno. Ramone je pisao i o krizi legitimiteta Sevornoatlantske vojne alijanse koja se od 1990-tih godina nalazi u grozničavom traganju za novim globalnim neprijateljem. Kriza NATO pakta svakako je posledica i gubitka jasne predstave na Zapadu o tome ko im je glavni neprijatelj – koji se pod uticajem tamošnjih „vojnih struktura” u novom izdanju prikazuje kao „čudovište sa hiljadu lica”. Prema ovom teoretičaru, nekada je to islamski integrizam, povremeno je reč o etnički motivisanom fanatizmu, zatim o nekontrolisanom širenju nuklearnog oružja, potom putevima droge, ali i iznenadnim pandemijama, migratornim kretanjima i sličnom fenomenima, čije rešavanje prevazilazi domete jedne nacionalne države.

Preobražaj moći podstakao je ne samo ubrzanu promenu društvene strukture, već i radikalnu izmenu društvene svesti. Tako je sociolog Ralf Dorendorf prvobitno izneo stanovište o „kraju društvenih klasa”, a u kasnijim istupima najavio i „kraj klasne politike”, uočavajući u zemljama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pojavu „jedne nove većinske klase, koja predstavlja od 60-80% birača, koji žele da sve ostane isto i ne zahtevaju nikakve društvene promene. Sve što oni traže u izmenjenim društvenim okolnostima jeste: više bezbednosti, malo sreće, vladu koja im puni džepove i bankovne račune koji ne prestaju da rastu”. U međuvremenu se jedno takvo neograničeno poverenje u kapitalizam izgubilo – prvenstveno pod teretom velike ekonomske krize koja je započela 2008. godine u SAD – a koja se kasnije prelila na ostatak sveta i izazvala tektonske geopolitičke promene.

Ignjasio Ramone se u svojim radovima eksponirao kao kritičar mondijalizacije privrede koja je, prema njegovom mišljenju, ne samo svetski trend nego i „novi način osvajanja sveta”. Reč je o „mondijalističkim koncernima” koji proizvode tamo gde je najjeftinije tržište energije, sirovina i radne snage, a finalne proizvode prodaju u onim delovima sveta u kojima žive najbogatiji stanovnici naše planete. On upozorava da u svim sporovima, koji se pojavljuju između interesa rada i interesa kapitala, presude su uvek protiv interesa rada. Posledice se negativno ispoljavaju u širem spektru: od produbljivanja već ogromnih socijalnih razlika do pojave ekoloških katastrofa koje prete da unište čitav svet. Ramone ukazuje na pojavu velikog broja finansijskih mreža koje brzim transakcijama neprekidno omogućavaju proces mondijalizacije privrede. Takozvani finansijski kapital brzinom svetlosti širi se planetom, što moćnicima omogućava da izazivaju ekonomske krize i destabilizuju bilo koji deo sveta, koji iskazuje težnju ka vođenju samostalne državne politike.

Pod okriljem mondijalističke privrede nastaje i ideologija koja je zasnovana na dva potpuno nova obrasca. Prvi novi obrazac ogleda se u pojavi interneta, a drugi se ispoljava kroz glorifikaciju tržišta koje postaje okosnica novog svetskog poretka. Ramone je naročito naglašavao da se na taj način uspostavlja novi dogmatizam i jednoumlje koje svojim totalitarizmom ugrožava demokratiju „kao temelj zapadne civilizacije”. Kao posebno rizičan, urednik časopisa Le monde diplomatik, ističe trend deregulacije svetskih finansijskih i drugih tokova kojima se faktički marginalizuje uloga države. Time se celokupno svetsko društvo podvrgava logici tržišta, uključujući i samu kulturu. U takvoj izmenjenoj paradigmi stvarni gospodari sveta nisu više državnici ili vojskovođe – nego MMF, Svetska banka, Svetska trgovinska organizacija i multimedijalni centri (danas su to razne platforme........

© Нови Стандард