Mnogo se govori o Sedam veličanstvenih tehnoloških giganata. Astronomska berzanska vrednost Gugla, Mete, Epla, Majkrosofta, Envidije, Amazona i Tesle izaziva strahopoštovanje. Njihova ogromna ulaganja u veštačku inteligenciju istovremeno bude nadu u svetlu budućnost čovečanstva i strah da ćemo živeti u svetu glupih, nezaposlenih i suvišnih ljudi. U čitavoj toj halabuci gubi se iz vida osnovni problem: novi tip kapitala ubija tržište, stanište kapitalizma.

Na svojim počecima kapitalizam se zasnivao na veri u tržišnu utakmicu. U liberalnoj fantaziji na čelu sa Adamom Smitom, pekari, pivari i mesari radili su na tržištu toliko nemilosrdnom da niko od njih nije mogao da zaradi više od minimuma za održavanje malih, porodičnih preduzeća. To je ostalima omogućavalo nasušni hleb, pivo i meso.

Onda je stigla druga industrijska revolucija sa konglomeratima zbog čije bi tržišne moći Smit zasuzio od radosti. Bila je to era krupnog biznisa i barona pljačkaša. Tako je rođena još jedna, neoliberalna fantazija koja je trebalo da opravda postojanje novih moćnika koji su monopolizovali sva značajna tržišta.

Jozef Šumpeter, austrijski ministar finansija koji se tridesetih godina prošlog veka preselio u Ameriku, bio je najuticajniji zastupnik nove dogme. On je tvrdio da konkurentno tržište guši napredak, a da monopoli podstiču ekonomski rast. Samo tako se ostvaruje dovoljno veliki profit za skupa istraživanja i razvoj, nove mašine i proizvodne linije i ostalo što prati inovacije. Da bi monopolizovali tržišta, konglomerati velikog biznisa zavode potrošače fantastičnim novim proizvodima koji ubijaju konkurenciju, poput Fordovog Modela T ili Eplovog ajfona. Šumpeter je smatrao da takva koncentracija moći nije opasna, jer kada jedan monopol dostigne svoj vrhunac, smeniće ga novi. Tako je, na primer, Tojota pregazila Dženeral motors.

U novije vreme je jedan od osnivača Palantira Piter Til izjavio nešto slično: „Konkurencija je za gubitnike“. Mada bi se pioniri krupnog biznisa poput Tomasa Edisona i Henrija Forda složili sa njim, ono što Til implicira prevazilazi njihove najluđe snove. On ide dalje od Šumpeterove pseudo-darvinističke ideje da se napredak ostvaruje kroz uspone i padove monopolista u beskrajnom nadmetanju za opstanak.

Til smatra da pobednici danas ne uništavaju samo konkurenciju već i samo tržište zamenjujući ga nekom vrstom feuda u oblaku. Tom novom entitetu nedostaju sva svojstva pravog tržišta, to jest sve prednosti koje i liberali i neoliberali prepoznaju u mehanizmima decentralizovane ekonomije. U stvari, današnji pobednici – Sedam veličanstvenih plus Tilov Palantir – obnavljaju ekonomski model za koji smo svi mislili da je nestao sa padom Sovjetskog Saveza:........

© Нови Стандард