Posle Drugog svetskog rata, na konferenciji u Breton Vudsu održanoj u julu 1944, pre skoro tačno osamdeset godina, začete su i osnovane međunarodne ekonomske organizacije. Njima se nastojalo da se izbegnu katastrofalne ekonomski efekti protekcionizma koji je produbio i produžio Veliku depresiju i možda doveo do rata.

Pravila su se zasnivala na idejama fiksnih deviznih kurseva, umerene tarifne zaštite, mogućnosti zaduživanja radi rešavanja privremenih problema platnog bilansa, depolitizacije ekonomskog odlučivanja, a pod nadzorom Međunarodne banke za obnovu i razvoj (Svetske banke) i za prikupljanje sredstava u bogatim zemljama za finansiranje pojedinačnih ekonomskih projekata u siromašnijim zemljama.

Stotine, možda i hiljade knjiga napisane su na tu temu. Iz mojih nedavnih čitanja (koja su često bila motivisana različitim dilemama), navešću samo tri referentna naslova: „Upravljanje svetom“ Marka Mazovera, „Nije dovoljno“ Semjuela Mojna (moja recenzija OVDE) i „Cena mira“ Zaka Kartera (moja recenzija OVDE). Pored toga, kreatori su planirali da naprave Međunarodnu trgovinsku organizaciju, koja tada nije stvorena, ali je „zamenjena“ Opštim sporazumom o carinama i trgovini (GATT) koji je postavio pravila o carinama, dampingu, subvencijama itd, koja su regulisala svetsku trgovinu .

Sistem se promenio kada su SAD odlučile da napuste paritet dolara i zlata (pod Niksonom), fleksibilni devizni kursevi zamenili su fiksne kurseve, a trgovina je postala mnogo liberalizovanija, uključujući, u mnogim slučajevima, otvaranje kapitalnog računa (tj. mogućnost transfera kapitala iz jedne zemlje u drugu).

Do 1980-ih, pod uticajem Tačer/Regan revolucija u dve zemlje najuticajnije u ekonomskoj politici, pada komunizma i ponovnog uključivanja Kine u globalni........

© Нови Стандард