Poslednje subote u januaru, usred bela dana, stotine ljudi su došle na rejv organizovan na obali zaleđenog Dnjepra. Pod visokim podnevnim suncem svet je bio beo: veliki stambeni blokovi koji obrubljuju obalu, šetalište s kog nije uklonjen sneg i ravno, snegom pokriveno ledeno prostranstvo.

Pošto je u celom gradu na snazi policijski čas, kijevske zabave odavno se održavaju tokom dana, a pošto dobar deo grada nema električnu energiju i grejanje, okupljanje napolju ima smisla. Odrasli raznih godina, odeveni u debele jakne i kapute svih mogućih boja, vrećaste dizajnerske trenerke i glomazne zdepaste „ugg“ čizme došli su na rejv. Nije se mnogo igralo – možda zbog toga što zvučnici na baterije nisu dovoljno jaki za glasnu muziku na otvorenom. Ali bilo je mnogo druženja, malo roštiljanja, mnogo kuvanog vina i bar jedna spaljena knjiga: omladinski roman na ruskom. Klinci u pantalonama za sneg klizali su se niz strmu, ledom prekrivenu rečnu obalu; kad su izgubili kontrolu na ledu, oborili su nekoliko odraslih.

U tri po podne muzika je prestala, kao što je bilo predviđeno, i mnogi su pohrlili u kafanu s pogledom na reku. Pravi kijevski prizor: prevelike vinske čaše na teškim drvenim stolovima, vitrina s morskim plodovima, redovi flaša – besprekoran stil i posvećenost uživanju kao jedan vid otpora ruskom razaranju i ubijanju. Ali samo nekoliko minuta posle priliva gostiju konobarica je objavila: „Nemamo vode. Nećemo primati porudžbine.“ Nekoliko sekundi kasnije nestala je i struja i sa sobom odnela muziku i svetlost, a vitrinu s morskim plodovima pretvorila u niz tamnosivih kutija.

Većina gostiju je otišla. Nestali su i konobari ostavivši za sobom prljave sudove na mnogim stolovima. Kafe je izgledao kao filmski set kad reditelj vikne „Rez!“, pa se umorni glumci i ekipa rasprše na sve strane.

Kijev je umoran. Tokom većeg dela četiri godine otkad je Rusija započela opštu invaziju na Ukrajinu, glavni grad je nastojao da održi ili obnovi svoj uobičajeni, živahni urbani život. Radila su pozorišta, kao i galerije i muzeji (mada su stalne postavke preseljene na sigurno mesto); nastava na univerzitetima i u srednjim školama odvijala se uživo; električni bicikli i skuteri su dobro održavani; metro je i dalje radio, a železnica je opsluživala grad tačno u minut. Posebno je železnica postala simbol ukrajinske nezlamnisti – nepobedivosti ili, doslovno, nesalomivosti.

Ali s ruskim napadima na energetsku infrastrukturu, koji su ljude nedeljama ostavljali bez svetla i grejanja, više se nije moglo normalno živeti. Verovatno se može reći da u Ukrajini više ne postoje nijedno mesto i nijedna osoba koji mogu da ne misle na rat makar na nekoliko minuta.

Ljudi još pokušavaju, ne da zaborave, već da svakog minuta žive najbolje što mogu. Posle izvesnog vremena, konobari u kafani na obali reke vratili su se i raščistili i obrisali stolove. Ušli su novi gosti. Neko je ponovo pokrenuo generator i svetlo i muzika su opet bili tu. Bez tekuće vode, hrana i dalje nije mogla da se služi, ali je moglo da se pije – i pilo se. Uskoro je zašlo sunce i ogromni stambeni blokovi su se stopili s tamnim nebom. Samo nekoliko prozora je mutno svetlucalo, možda od svetlosti sveća, uljanih lampi ili nečeg što radi na baterije.

Ovog 24. februara obeležena je četvrta godišnjica ruske invazije. Četvrta godišnjica je posebno značajna za ljude koji su, kao ja, odrasli u Sovjetskom Savezu, u večitoj senci Drugog svetskog rata, jer je toliko trajala borba protiv nacista. Taj broj nam se urezao u mozak. Četiri godine su se sovjeti borili u takozvanom Velikom otadžbinskom ratu.

Te četiri godine su stvorile zemlju u kojoj smo živeli – dale joj status supersile i potkrepile njenu pretenziju na moralnu superiornost u svetu. Četiri godine umiranja i raseljavanja, i desetine miliona ljudi koji su bili pozvani da se žrtvuju za svoju zemlju u ratu. Slogan tih godina je bio: „Sve za pobedu!“

Milu Tešajevu, fotografkinju s kojom sam radila na ovom tekstu, i mene odgajili su (nju u Kijevu, mene u Moskvi) roditelji koji su bili rođeni za vreme rata. Nama i mnogim drugim pripadnicima naše generacije ratom se objašnjavalo zašto nema naših deda, zašto naše babe gomilaju neobične predmete, zašto naši roditelji imaju čudan odnos prema hrani i zašto se čini da svi članovi naše porodice stalno žive u stanju hiper budnosti. A pre svega zašto se nikada nije ostvario nijedan od planova koji su naši dede i babe pravili za budućnost. U našoj generaciji budućnost je bila sumnjiva kategorija.

Dok sam odrastala, nikad nisam dovodila u pitanje heroizam i poseban status sovjetskog društva. Tek kasnije sam shvatila da je rat koji se završio 22 godine pre mog rođenja promenio javni moral tako što je iznad svega isticao kao vrline jednoumnu posvećenost i požrtvovanost – više nego sreću, ljudske odnose, kreativnost i slobodu.

Mnogi Ukrajinci – i oni rođeni posle 1991, kad je zemlja stekla nezavisnost od Moskve – rasli su okruženi istom tom mitologijom Velikog otadžbinskog rata. Ukrajina, koja je tokom većeg dela tog rata bila pod nemačkom okupacijom, izgubila je desetak miliona ljudi. Milioni preživelih baba i deda slavili su, kao i moji, svaku godišnjicu završetka rata, ali nikad nisu govorili o onome što su doživeli. Posle rata sovjetske vlasti su poslale hiljade Ukrajinaca u gulag zbog sumnje da su sarađivali sa Nemcima – često su bili kažnjavani samo zato što su preživeli okupaciju. Ukrajinci im to nikada nisu zaboravili. Te dve priče iz Drugog svetskog rata – o herojstvu Ukrajinaca i surovosti Moskve – oblikovale su način na koji Ukrajinci misle o ratu koji se danas vodi.

Novija istorijska dela prikazuju to razdoblje kao dve strane novčića: nemačka i sovjetska okupacija Ukrajine, dva carstva koja su težila da porobe Ukrajince – Nemačka za vreme Drugog svetskog rata, Sovjetski Savez pre i posle njega. A ipak je broj četiri nastavio da prožima kolektivno sećanje. Sada je ukrajinski otadžbinski rat protiv Rusije prekoračio taj prag, a kraj još nije na vidiku. Reklo bi se da se ruska ofanziva ubrzala u decembru. U februaru su Ukrajinci povratili deo teritorije u svojoj najuspešnijoj ofanzivi u prethodne dve godine i nešto više.

Sve u svemu, linija fronta je manje-više nepromenjena već više od tri godine. Očigledna ruska nadmoć u ljudstvu i vojnim sredstvima nije donela brzu pobedu ali, s druge strane, ni rešenost ukrajinskog naroda i zapadna pomoć nisu bile dovoljne da zaustave rusku agresiju.

Sve što će se dalje događati kao da će trajati večno. Ukrajinci su organizovali svoj život u skladu s tim. Oni žive rat u svom poslu i društvenom životu, u snu i na javi. Ta osnovna orijentacija vremena, vrednosti i društvenog života definisaće mnoge buduće ukrajinske generacije.

Po svemu sudeći, Ukrajina se mnogo promenila tokom poslednje četiri godine. Na početku invazije koja nije obuhvatila samo ranije okupirane regione, imala je oko 36 miliona stanovnika prema Timofeju Briku, sociologu i rektoru Kijevske škole za ekonomiju (druge procene su obično više). Otad je, kaže Brik, šest miliona ljudi raseljeno unutar zemlje, a još četiri miliona – uglavnom žena i dece – napustilo je Ukrajinu. Procenjuje se da je ubijeno više od 100.000 Ukrajinaca, vojnika i civila. Milioni ljudi žive pod okupacijom u područjima koja kontroliše Rusija.

U zimu 2022, kad su ljudi bežali od ruske ofanzive tiskajući se u prepunim vagonima koji su išli na zapad, bilo je malo onih koji su predviđali da će rat dugo trajati. Činilo se da će nešto brzo odneti prevagu – ili ogromna ruska vojna moć ili čvrsta rešenost zapada. Četiri godine posle toga – i 13 meseci posle početka drugog mandata Donalda Trampa, koji je obećao da će okončati rat 24 sata posle svoje inauguracije – nema sigurne kuće u koju bi se mogle vratiti ukrajinske izbeglice. Sve je manje razloga da se veruje u njihov povratak: ljudi koji su izbegli u Zapadnu Evropu navikli su se na svoj novi dom i udaljili od onog što su ostavili iza sebe.

„Kakve odnose možemo imati kad su oni tamo, a ja ovde?“, odgovorio mi je Taras Vjazovčenko na pitanje o njegovom braku. Trećeg marta 2022. izveo je ženu i dvoje dece iz Irpina, jednog od kijevskih predgrađa koja su tada bila pod ruskom okupacijom. Njegova žena i deca sad žive u Švajcarskoj. Jednom je otišao da ih obiđe. „Ona je tamo izgradila život“, kaže. „Deca među sobom govore francuski i ja ih ne razumem.“

Poput mnogih Ukrajinaca koji su ostali u zemlji, Vjazovčenko je u poslednje četiri godine živeo različitim životima – koje je delio sa svojim roditeljima i nekima od prijatelja, ali ne sa ženom i decom. Pre invazije bio je instruktor joge i član gradskog veća Irpina, što je i danas. Nedeljama tokom 2022, kad je deo Irpina bio okupiran, svaki dan je provodio pomažući ljudima da izađu iz grada. Kada se ruska vojska povukla iz kijevskog regiona, Vjazovčenko je učestvovao u identifikaciji tela ubijenih u Irpinu i susednoj Buči, koja je postala sinonim za ruske ratne zločine.

Ljudi ubijeni za vreme okupacije sahranjivani su u privatnim dvorištima, u zajedničkim grobnicama, u gradskim parkovima, često tek pošto su njihova tela nekoliko dana ležala tamo gde su pali. Vjazovčenko i drugi su iskopavali tela, razgovarali s porodicama i svedocima i pokušavali da povežu ostatke sa opisima. Posle nekoliko meseci tog rada, Vjazovčenko je postao opsednut. On i njegove kolege uspeli su da identifikuju 400 tela, ali nekoliko desetina nisu. Vjazovčenko nije mogao da spava. Nije mogao da misli ni o čemu drugom. Stalno je otvarao crne vreće u kojima su čuvana tela – ili ono što je ostalo od njih posle nekoliko meseci u mrtvačnicama koje nisu sve vreme imale električnu energiju.

Vjazovčenku su na kraju pomogli profesionalci u oblasti mentalnog zdravlja. Počeo je da radi na osnivanju terapijskih centara za one koji su preživeli rusku agresiju u raznim delovima Ukrajine. A onda se prošle godine pridružio vojsci u 46. godini života. On smatra da bi svako morao to da uradi.

Ne misle svi tako. Posle prvog talasa dobrovoljaca neposredno posle invazije, ukrajinske oružane snage nisu uspevale da regrutuju dovoljno ljudi. Ljudi koji su stupili u vosku pre četiri godine i još su u dobrom stanju ne mogu da napuste službu. U međuvremenu regrutni službenici vrše svakodnevne racije u ukrajinskim gradovima, hvataju potencijalne regrute i isporučuju ih vojnim bazama. Neki beže. U isto vreme, posebno u ovoj poseti, čula sam mnogo priča od ljudi koji su ili odlučili da se prijave u vojsku ili su uhvaćeni u raciji i našli mir u vojsci – i u tome što više nisu pokušavali da je izbegnu. Vjazovčenko misli da tako treba da bude i da oni koji ne mogu da služe na frontu treba da se pridruže ratnim naporima u pozadini. Požalio se na to što, posle nekoliko godina davanja novca za ratne napore, grupe roditelja sada sakupljaju novac i za poklone i cveće učiteljicama i učiteljima svoje dece. To mu izgleda frivolno, kao i svako drugo nastojanje da se živi naizgled mirnodopskim životom. Kao primer dobrog, realističkog prilagođavanja naveo je škole u Harkovu, od kojih su mnoge prešle u podzemne bunkere.

Podzemne škole su postale simbol ukrajinske nesalomivosti, zajedno s toplim šatorima postavljenim u senci hladnih solitera. Posetila sam Kijevsku školu za ekonomiju, mali, ambiciozni privatni univerzitet koji je uspeo da privuče neke ugledne ukrajinske i zapadne profesore. Rektor Brik me je odveo u podrum, gde je univerzitet napravio nekoliko učionica s belim tablama. Škola planira samo onoliko časova koliko se može istovremeno odvijati u bunkeru kako bi studenti, čim se oglasi sirena za uzbunu – a to biva često – mogli da pređu dole. Onda mi je pokazao još nešto čime se ponosi: učionicu opremljenu za program zanatske obuke, pre svega u zavarivanju – veštini za kojom vlada velika potražnja u rastućoj industriji dronova.

U poslednje vreme, rekao mi je Brik, univerzitet je premestio desetine studenata iz stambenih zgrada koje se više ne greju u hotelske sobe. Upitala sam se šta bi sve taj čovek, s takvom dosetljivošću i energijom, uspeo da uradi u miru. Rat Rusije – rat za povratak u imperijalnu prošlost – uvek je bio rat protiv budućnosti Ukrajine.

„Kad ne bi bilo rata, zamišljam da bih još jednom doktorirala, ovog puta iz neurobiologije“, rekla mi je moja poznanica Lena Samojlenko. Njen prvi doktorat je bio iz matematike (tačnije, multidimenzionalnih prostora). Odbranila ga je pre nego što je Rusija pripojila Krim i okupirala mali grad na istoku u kom je Lena odrasla. Kad je počela ta faza rata, 2014. godine, Samojlenko je imala 28 godina i živela je u Kijevu. Počela je da volontira i pomagala nekima da pobegnu od Rusa, a nekima da prežive pod okupacijom. Mnogo godina je provela organizujući pomoć i izveštavajući o ratu – a onda je rat došao u Kijev.

„Svaki dan je Dan mrmota. Svakog dana prislanjamo uvo uz tlo i osluškujemo da li dolaze tenkovi.“ Tek te večeri sam shvatila da je tog dana bio Dan mrmota – 2. februar. Tačno četiri godine su prošle otkad sam prvi put pisala o Leni Samojlenko. Tada sam došla u Kijev – grad koji sam često posećivala – da bih pratila pripreme za rusku invaziju. Potražila sam Lenu Samojlenko zato što je u jednom postu na Fejsbuku napisala da svako može da se pripremi za rat na svoj način. Dok je većina ljudi koje je poznavala pakovala torbe za odlazak i gomilala zalihe za preživljavanje kratkoročne krize, Samojlenko je sebe i svoju porodicu pripremala za temeljniju promenu.

Godine 2022. počela je da pomaže u Hersonu, lučkom gradu južne Ukrajine koji je proveo pod okupacijom više od šest meseci. Pošto se ruska vojska povukla, preostalim stanovnicima – među kojima je bilo nesrazmerno mnogo siromašnih, starijih i nemoćnih – bili su potrebni osnovne namirnice, lekovi i nega. Samojlenko je prikupljala novac, regrutovala volontere, kupila automobil i otvorila prodavnicu u radničkom kraju grada. U junu 2023. ruske snage su raznele obližnju branu Kahovku i pokrenule smrtonosnu poplavu, koja je samo povećala potrebu za njenim radom. U međuvremenu se njen brak raspao. Njen bivši muž, pesnik i muzičar, prijavio se u vojsku. „Čak i da to nije uradio, mogao je naći mlađu ženu“, kaže Samojlenko. Rat traje dovoljno dugo da se ljudi zaljube u nekog drugog.

Rat traje tako dugo da se i sam duboko promenio na mnogo načina. Započeo je s bombarderima i tenkovima, a nastavlja se uglavnom dronovima – tehnologijom koja se menja iz dana u dan. Vojno osoblje često mora iznova da prolazi obuku. Kao i novinari. U nedelju popodne Mila i ja smo prisustvovale obuci za novinare u bivšem sovjetskom pionirskom kampu nadomak Kijeva. Grupa ljudi koji su postali ratni dopisnici pre četiri godine – ranije su mnogi od njih pisali o politici i društvenim temama – učila je kako da otkrije i izbegne dronove. Tražili su sklonište dok ih je pratio zvuk sličan zujanju pčelinjeg roja, ali kako da pobegneš od oružja koje može da skrene iza ugla, da se pritaji i čeka, i da uđe kroz otvorena vrata ili prozor? U jednom trenutku jedan novinar je pao na kolena i zaurlao: „To je to! Gotov sam!“

Dronovi su otežavali rad Lene Samojlenko u Hersonu. Više nije mogla da koristi auto jer su dronovi pratili nekolicinu automobila po opustelim sporednim ulicama grada, a razdaljine su bile prevelike da bi se mogle redovno prelaziti pešice. Tako je odlučila je da se i ona pridruži vojsci. Onog dana kad smo se srele bila je unapređena u štabnog narednika. „Hajde da nešto popijemo u to ime“, rekla je takvim tonom da je bilo jasno da nikad nije sanjala da će proslavljati takvo unapređenje.

U svom prošlom životu, Samojlenko je bila istaknuta figura kijevske kulturne scene. Organizovala je jedan festival poezije i volela je da se dotera za takve prilike. „A poslednje godine svoje mladosti provodim u slabo osvetljenoj kancelariji, s ljudima s kojima se inače ne bih družila.“ Kao i drugi pripadnici službe, Samojlenko ne može da mi kaže šta radi, ali to radi u Kijevu, nekoliko stotina kilometara od fronta, što znači da ne dobija dodatak na platu. Iz svog starog života, sačuvala je neke stare konsultantske poslove na mreži, što joj omogućuje da plaća iznajmljeni stan u blizini baze. Sačuvala je i nekoliko dugačkih svečanih haljina koje stoje u ormaru kao neka vrsta talismana. Nada se da će ih jednog dana ponovo obući, da će putovati i šetati pored mora – to je sve što joj je potrebno za sreću.

Dok smo razgovarale, ukrajinski, američki i ruski predstavnici nastavljali su beskrajne pregovore – pregovore o pregovorima koji će, kao što Tramp stalno obećava, zaustaviti rat. U međuvremenu, 2025. je bila najsmrtonosnija godina za civile od početka rata. Amerikanci su rekli da su ruske snage pristale da obustave gađanje ukrajinske infrastrukture na nedelju dana. Ništa od toga. „Poslednjeg meseca bilo je tako hladno da smo svi osećali da uskoro mora otopliti“, kaže Samojlenko. „Ali još traje februar, a u Kijevu je hladan i mart. Nema razloga da se nadamo otopljenju. Ništa ne postaje lakše iako smo već svašta prošli.“ Kao što mi je rekla, bilo je više nade u prvim danima invazije.

Način na koji razmišljamo o budućnosti je obično i način na koji razmišljamo o prošlosti. Neizbežan osećaj da će ovaj rat trajati unedogled naveo je Ukrajince da prerade svoju istoriju – pa i istoriju Drugog svetskog rata – kao večiti rat protiv Rusije. Taj narativ sam slušala bezmalo svuda tokom svoje posete, pa i na Trgu nezavisnosti u centru Kijeva, koji je dugo bio mesto kako trajnih tako i na brzinu napravljenih privremenih spomenika. Godinama su to bili spomenici revoluciji, posebno Narandžastoj iz 2004. i Revoluciji dostojanstva iz 2014, čije je glavna pozornica bio taj trg. Ono što se sada nalazi na trgu priča drukčiju priču: izložba posvećena protestima protiv sovjetskog režima iz 1991, koji su sad predstavljeni kao pobuna protiv ruskog imperijalizma; stalni spomenik ubijenima 2014. u toku revolucije i u ratu na istoku; spomenik ukrajinskim borcima koji su poginuli od 2022. do danas: svaki od njih označen je malom ukrajinskom zastavom.

Najjači utisak o tom spomeniku na mene je ostavila njegova veličina: ima mnogo malih zastavica sa mnogo slobodnog prostora, što znači da je planirano da se ovaj spomenik dugo uvećava.

Paradoksalno, razmišljanje o ratu kao beskrajnom daje Ukrajini prostora za pregovaranje s Rusijom, a Ukrajincima malo nade. Niko ne očekuje da tekući pregovori donesu trajan mir, ali primirje koje prepušta Rusiji delove istočne Ukrajine može biti prihvatljivo u poređenju sa ishodom Drugog svetskog rata – ruskom okupacijom cele savremene Ukrajine, pa i delova koji su pre rata pripadali Poljskoj.

Ako je rat večan, on mora biti i sveobuhvatan kao što mi je rekao Taras Vjazovčenko. Cela Ukrajina je front. Najzapadniji grad zemlje, Lavov, koji je samo povremeno napadan, preobrazio se u grad koji vidljivo živi i diše za rat. Na velikom štandu na Tržnom trgu izlažu se fotografije i biografije vojnika koji će tog dana biti sahranjeni; postavka se ažurira svakog jutra u devet sati.

Automobili koji nose kovčege obavijene zastavom u 11 sati obično se odvoze do crkve Petra i Pavla, jedne od najvećih u gradu. Vojni orkestar svira dok se kovčezi vraćaju na automobile. Onda svi odlaze na Tržni trg, gde gradonačelnik Lavova odaje počast palima dok trubač, odeven u crveno, svira „Il silenzio“ Nina Rosija. Svakog dana.

Možda je najveća promena koju je rat doneo Lavovu to što je ovaj grad postao svetska prestonica amputacija i protetike. Centri kao što su „Nesalomivi“ i „Nadljudi“ brinu o više hiljada ljudi istovremeno. Procenjuje se da je dosad u ovom ratu 100.000 Ukrajinaca izgubilo udove. U „Nesalomivima“ sam išla hodnikom punim fotografija i arhitektonskih crteža centara za rehabilitaciju, zanatskih škola, novih hirurških klinika i tako dalje – koje je ta organizacija nedavno izgradila ili planira da izgradi. U „Nadljudima“ sam čula za centre koje organizacija otvara u drugim gradovima – između ostalog i jedan u Odesi, koji je delimično pod zemljom. Ti centri se, naravno, ponose svoji radom: tehnološkom stručnošću, obimom rehabilitacijskih usluga, brzinom s kojom omogućuju ljudima da ponovo ustanu, hodaju i budu samostalni. U „Nadljudima“ sam razgovarala s dvojicom muškaraca koji su izgledali natprirodno veseli, puni nade u budućnost; obojica su se nedavno zaljubili. Obojici su nedostajale obe noge iznad kolena – jednom zato što je raketa pogodila rov iz kog je upravljao mitraljezom, a drugom zato što je u ruskom napadu eksplodirao napunjen dron koji je držao u rukama. Taj drugi je ostao i bez ruku.

Ovaj rat, kao i onaj pre njega, zahteva i normalizuje izvanredne žrtve. Svako mora u vojsku i svako mora da bude heroj. Razgovarala sam s advokatom koji brani 50 od više hiljada ljudi optuženih za kolaboraciju s Rusima – neki od njih su optuženi zato što nisu pružili otpor vojnicima koji su im ušli u kuću, a drugi zato što su nastavili da se bave biznisom pod okupacijom i da plaćaju porez okupacionim vlastima.

Rat nameće nemoguće izbore, rekla mi je Samojlenko – „na primer, kad bežiš od ruske vojske koja napreduje, treba li da nateraš svoju dementnu baku da pođe s tobom? Koju god odluku da doneseš, moraćeš da živiš sa onim što si izabrala.“

Rat pretvara pisce, umetnike, inženjere i molere u vojnike. „A kad se vrate iz rata, oni će želeti da učestvuju u upravljanju zemljom“, rekao mi je Anton Laguša, šef novoosnovanog programa za magistarske studije pamćenja i javnu istoriju u Kijevskoj školi za ekonomiju. „Neki od njih će biti u vladi. U istoriji sveta ne znam ni za jedan slučaj zemlje kojom su upravljali vojnici, a koja je bila demokratska.“

To je najbolnija ironija koju nameće ovaj rat. Ukrajinci su ustali protiv ruske agresije da bi zaštitili svoju demokratiju – jednu od najvitalnijih i najčvršćih u postsovjetskom prostoru. Ali tokom četiri godine vanrednog stanja, vojne cenzure, obustavljenih izbora i pravne i psihološke mobilizacije, Ukrajina postaje sve manje demokratska. A to je jedan od ruskih ciljeva.

Primetila sam da Ukrajinci za vreme rata manje govore o demokratiji, što je razumljivo: ovo je rat za nezavisnost i sve ostalo je sekundarno. Ali Ukrajina po mnogo čemu nikad nije bila u toj meri zavisna od Rusije. Rusija odlučuje o tome da li će i kada Ukrajinci spavati, da li će se kretati kroz svoje gradove i da li će imati tekuću vodu, električnu energiju i grejanje.

U Lavovu sam upoznala Mariju Mamonovu, koja radi kao terapeut u centru „Nesalomivi“. Na početku rata je bila vojni lekar u Marijupolju, gde je radila tokom nekoliko prvih meseci okupacije tog grada. U aprilu 2022, nekoliko nedelja pošto je saznala da je trudna, zarobljena je. Provela je sedam meseci u zloglasnom ruskom zarobljeničkom logoru u blizini okupiranog ukrajinskog grada Olenivke. Zatim je oslobođena u razmeni zarobljenika. Porodila se manje od nedelju dana posle toga. Obučila se za terapeuta i, prema njenim rečima, nove veštine koje je stekla spasle su joj život i brak.

Kad sam rekla Mamonovoj da pokušavam da opišem sadašnje stanje Ukrajine, ona je pribegla poređenju sa stanjem ratnog zarobljenika. „To je neka vrsta robije“, rekla je. „U okovima si. Rusi muče svoje zarobljenike hladnoćom – hladnoćom i glađu. A ovde imamo i jedno i drugo.“ Uporedila je Kijev, u kom mnogi stanovi nemaju grejanje i električnu energiju i gotovo niko nema dovoljno hrane, sa zatvorskom samicom – ne zato što je grad izolovan, već zato što se u njemu više ljudi smrzava nego bilo gde u zemlji.

U planu je još jedna runda pregovora o rusko-ukrajinskom ratu, na čijem je čelu Amerika. Dan pre mog razgovora s Mamonovom, Rusija je prekršila privremenu zabranu gađanja energetske infrastrukture. Kijev je veći deo prethodnog dana proveo bez struje i pod uzbunom za vazdušni napad. To nije bio prvi takav dan, ni drugi, ni peti, ali kao da to nije primetio niko van Ukrajine. I to je Mamonovu podsetilo na rusko zarobljeništvo. „Vrištiš a niko ne može da te čuje.“

The New York Times, 22.02.2026.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 05.03.2026.

© Peščanik