Jeste, naslov je preteran. Ali kada se pogleda kako izgleda nova vlada, to jest ko je sve u njoj, i takve preteranosti padaju na pamet. Kako nam se to desilo? Mislim, to da imamo ovakvu vladu. Dve aktuelne teme – Kosovo i Rezolucija o Srebrenici – možemo uzeti kao smernice u pokušaju da to objasnimo.

Prema rezolucijama o Srebrenici (iz 2015. i 2024) Srbija se ponaša kao i prema Ahtisaarijevom planu o Kosovu (iz 2007). Odbija ih, odugovlači, nipodaštava, jednom rečju laže o njima – sve dok na kraju ne bude primorana da ih prihvati (i rezoluciju i plan). Sedamnaest godina Srbija beži od Ahtisaarijevog plana, i iz godine u godinu prihvata jedan po jedan njegov deo. Nepunu deceniju pokušava da izbegne Rezoluciju o Srebrenici, samo da bi je konačno dobila ove godine u maju. Pitanje je jednostavno, da smo i plan i rezoluciju prihvatili odmah, da li bismo time otvorili vrata za rešavanje nekih drugih velikih problema u zemlji?

Srbija se zakopala u devedesete i naprosto odbija da iz njih izađe. Kada se kaže „zakopala“ to zvuči kao prilično nejasna metafora. Zato recimo to drugačije: Srbija je institucionalizovala devedesete upravo da iz njih ne bi izašla. Jedan od oblika te institucionalizacije jeste i formalno odbijanje da se priznaju činjenice – da je Kosovo nezavisno od Srbije i da je u Srebrenici učinjen genocid. Još preciznije, preambula Ustava iz 2006. dobar je primer za institucionalizaciju o kojoj je reč. Uloga te preambule je dvostruka. S jedne strane, ona pogrešne politike iz devedesetih postavlja kao temelj za novu državu. S druge strane, ona je jasan znak da je Ustav u raskoraku sa stvarnošću i da ga ne treba uzimati za ozbiljno. Vrhunac gaženja tog........

© Peščanik