Uvek kad prođem ka rodnoj kući kroz usputno selo Debelica (na čijem je početku, treća sa leva, kuća zlosrećne Stanike Gligorijević), setim se plavušnog i mršavog vižljastog dvanaestogodišnjeg dečaka koga su pre pola veka na kasi samoposluge u Minićevu optužili za krađu čokolade.

Vrativši se u roditeljski dom, ne govoreći ništa, ispio je krišom jak otrov, legao pored mlađe sestrice koja je spavala u krevetu, i umro u najvećim mukama.

Nema na svetu stvora koji nikada ništa nije ukrao. Ja sam iz borske biblioteke pre duže od tri decenije ukrao knjigu Davida Albaharija „Sudija Dimitrijević“ jer je bila jedina koju nije imao u posedu da mi pokloni na početku našeg poznanstva, a na polici biblioteke ih je bilo četiri. Krađe, istina, terete – ali one uglavnom ne dopiru do savesti; one izazivaju kajanje, one se mogu donekle nečim nadoknaditi, nadomestiti, ispraviti; one se mogu i priznati, onako kako sam ja to priznao direktorici biblioteke Vesni Tešović (još je uvek, i nakon tri decenije), ali Davidovu knjigu sam zadržao; čak mi je, pri poslednjoj poseti, i potpisao.

Kajanje je i posledica nekih reči koje nikada nismo smeli da kažemo; kajanje je posledica nekih postupaka koje nismo trebali (smeli) da učinimo, kako drugima, tako najvoljenijima. Kajanje, ipak, ne donosi uvek i oprost, i često takav greh više i duže boli počinioca od povređenog.

Jednu sam mačku poneo na savesti: u jesenje veče, spuštajući se kolima niz senovitu Ulicu 7. jula do broja 51, pred točkove mi je najednom, kao iz topa ispaljena iza jednog kontejnera, uletela jedna siva mačka. Tup udarac pod patosom kola i u retrovizoru telo koje se na asfaltu previja, a na koje potom naleću druga, prateća kola.

Te večeri sam, do iza ponoći, milovao i ljubio mog tada četvorogodišnjeg mačka koji i sada, dok pišem ovaj tekst, deceniju kasnije, spokojno spava u mom krilu – milovao, pitajući se kako može biti onima koji života liše ljudsko biće.

Nisam siguran da su najveći zločinci imali savest. Da su ikada osetili njegovu razarajuću grižu. Hitlerov metak u slepoočnicu u dubokom bunkeru, Gebelsovi meci u Magdinu i sopstvenu glavu uz mrtva telašca šestoro dece; cijanid pod zubima Geringa i Himlera – svakako nisu plod teške savesti već bekstva od odgovornosti; plod straha od posledica činjenog.

Kad su buknuli ratovi u zemlji koja me je odgajila, kad su bivši ratnici naišli preko Drine i Drave, pri svakom službenom odlasku u Beograd, njegovim trotoarima je sve više odzvanjao govor drugačije akcentuacije, i pitao sam se u mimohodu sa koliko njih koji su lišili života druge, u odbrani ili napadaju, sam se sreo.

I sve sam ređe dolazio u prestonicu jer mi je sve manje ličila na onu u koju sam prvi put stupio oktobra 1974, iz vanrednog voza iz Zaječara koji je škole vozio na Sajam knjiga, a Beograd me je dočekao velikim i šarenim bilbordima o gostovanju T. T. (Tine Tarner). I moj poslednji dolazak u prestonicu, pre duže od pola decenije, sačekali su još brojniji, veći i šareniji bilbordi, sa najavom T. T, ali ne Tine Tarner već neke golišave Tee Tairović, za koju nikada nisam čuo.

Bio sam u zaječarskom zatvoru zbog 3.000 dinara

Bio sam u zaječarskom zatvoru zbog 3.000 dinara

Te kanonade i klanja, Tuzlanska kolona i Markale, „Oluja“ i hladnjače izronile i niskog vodostaja, možda su zbog bolesti uslovile suicid lepog i dopadljivog doktora iz Knina, možda su podigle ruku sa otrovom do ustiju generala Praljka pred zabezeknutim haškim Sudskim većem; metak u glavu ministra na skupštinskom stepeništu, metak u drugog ministra (ako je njegova ruka držala pištolj) u voćnjaku koji je gotovo na puškomet od moje rodne kuće, pa i ambasadorov skok od visoke litice Pirineja mogu se podvesti pod tešku bolest savesti – za one nevernije, opet, i kao bekstvo od posledica činjenog.

No, nesporno, postoje i slučajevi u kojima nema dileme – slučajevi u kojima odgovornost ne zaslužuje odmazdu već samo duboko kajanje, slučajevi u kojima se činjeno ipak ukorenilo duboko u savest i nije se moglo odbolovati: u gradu u kome sam odživeo gotovo pola veka i dve trećine ukupnog beznačajnog življenja, jedan se nesrećni gubitnik one vlasti obesio o gredu plevnje u rodnom selu pod Tupižnicom, a drugi (o, strahote), uz neljudski krik, završio skokom u plamteću peć borske livnice.

Duže od jedne decenije, pojedinci iz vladajuće klike, lišeni (pomilovani) odgovornosti od Ovoga božanski svemoćnog („Ne dam ovoga, ne dam onoga….Pa šta!“), sve brojniji i sve bezočniji, svakim danom tonu dublje u greh, kao u živi pesak. Od onih grehova koji se mogu (za)lečiti samo kajanjem, preko nemilosrdnog gaženja dostojanstva i prava, do onog najvećeg – prava na život.

Odavno, pišući nevešto za prostor ove strane pod naslovom Dijalog, u zemlji u kojoj je dijalog samo reč neupoznatog (za nas starije zaboravljenog) značaja, vrlo često sam (a sebi samom u gluvoći sobe još češće) postavljao pitanje: Misle li ta obezljuđena stvorenja na sutra? Na dan koji će svanuti drugačiji. Na status koji će (a mora) biti izmenjen. Na posledice učinjenog. Jer ovako se doveka ne može.

Pre dve godine, po preseljenju u ovo mesto, pokušao sam da dovedem jednog akademika da promoviše svoju knjigu. Direktorica kulturne ustanove (kao figura a2 na šahovskoj tabli) je rekla: „Ne može!“ (Akademik je jedan od onih 25 potpisanih, malobrojnih, a odgovornih i hrabrih). Pitao sam je da li zna da će sutra svanuti novi dan, i ona je rekla da zna – za razliku od Onog na polju d1, i drugih sa ostalih polja (a – h) sa sufiksom 1.

Bajčetinsko proročanstvo

Bajčetinsko proročanstvo

Nemam više odgovarajućih reči za opis ove vladajuće nakazne nakarade, uzalud tražeći u njoj bar trunku neke pozitive, bar mrvicu neke simpatičnosti makar u humornom smislu, ali valjda je to umeće prirode da svakom podari odgovarajući lik i zvuk; da ga podari lepotom ili grozotom. I ne znam koliko će njih, kad se sve ovo okonča, neizlečivo oboleti od savesti – naročito Ovaj, kome su do sada „lepili“ mnoge bolesti: od neizlečivih fizičkih i psihosomatskih, do onih najtežih psihičkih.

Bojim se da će suočenje po krahu biti katastrofalno, da će bolest savesti biti preteška da se može nositi i živeti sa njom, sem ako nije imun, kao što je imun na sve što se oko njegove pojave kovitla.

Autor je književnik iz Bora

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

$bp("TargetVideo_73940617",{"video":"2534642","width":"16","height":"9","id":"40420"})

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari Odustani od odgovora

document.addEventListener("DOMContentLiteSpeedLoaded",function(){document.body.addEventListener("click",function(event){if(event.target.matches(".comment-reply-link, #cancel-comment-reply-link")){turnstile.reset(".comment-form .cf-turnstile")}})})

Ekonomija • 19.03.2026. 13:32 "Sutra nas čeka da odredimo cenu goriva, to će ići na realnih 250 dinara za dizel, možda i preko"

"Sutra nas čeka da odredimo cenu goriva, to će ići na realnih 250 dinara za dizel, možda i preko"

Svet • 18.03.2026. 19:02 Ono za šta je Vučiću trebalo osam godina Tramp postigao za godinu dana: SAD prolaze kroz brzi proces „autokratizacije“, navodi se u analizi Gardijana

Ono za šta je Vučiću trebalo osam godina Tramp postigao za godinu dana: SAD prolaze kroz brzi proces „autokratizacije“, navodi se u analizi Gardijana

Region • 18.03.2026. 21:15 Ograničeno točenje goriva na pumpama u Sloveniji

Ograničeno točenje goriva na pumpama u Sloveniji

Ekonomija • 20.03.2026. 06:00 Očekuje se rast cena goriva u Srbiji i ovog petka, ne pomažu ni mere države: Koliko su do sada porasle cene dizela u Evropi?

Očekuje se rast cena goriva u Srbiji i ovog petka, ne pomažu ni mere države: Koliko su do sada porasle cene dizela u Evropi?

Politika • 19.03.2026. 14:23 „Kandidat za predsednika - još jedan Nestorovićev pokušaj da pomogne Vučiću“: Kome i čemu ovaj političar služi?

„Kandidat za predsednika - još jedan Nestorovićev pokušaj da pomogne Vučiću“: Kome i čemu ovaj političar služi?

© Danas