Znaju da budu stresna ta redakcijska dešavanja, čak i kada ne uključuju korporacijske neminovnosti katkad neugodne za agnostičke čudake sa anarhističkim sklonostima, ili valjanje po blatu sa RTS-ovim sužnjima svake vlasti, posebno prilježnim kada im plate zavise od nečega teško neuporedivog sa organizovanom kriminalnom grupom.

Početkom 2011. godine već sam redovno pisao za Danas, kada je došlo do promene urednika kulture i spoljni saradnici za koje je bio zaslužan prethodni urednik našli su se u nebranom grožđu.

Bilo je nesporazuma, griženja jezika i udaranja po prstima da se ne bi izreklo ili u e-mailu napisalo štogod „mostozapaljivo“, te sam usled te pozitivne atmosfere počeo da o televizijskim serijama pišem za NIN.

Koji mesec kasnije, situacija u Danasu je bila razrešena na, nadam se, obostrano – ili trostrano, kada uključimo čitaoce – zadovoljavajući način, i angažovan u dve civilizovane štampane tvari dočekao sam kobnu 2012.

Ostavljam sada Danas po strani, jer hvaliti ga u samom Danasu nije pristojno, a kritički analizirati nije mentalno zdravo.

„Pišem za NIN“, između ostalog bih, tokom poslednjih dvanaest mučnih godina, izgovarao kada bi me pitali čime se bavim u životu.

Osećao sam se dobro........

© Danas