Katkad se na ovim stranicama konstruktivno zabavljam smišljajući alternative loših zvaničnih prevoda naslova filmova. U jednom tekstu je pomenut Votersov „Cecil B. Demented“, distribuiran kao „Otkačeni režiser“, te je mašta morala biti odvrnuta na maksimum i došlo se do predloga „Veljko Belajić“.

Jer, valjalo je u okvirima jugoslovenske kinematografije pronaći ekvivalenta Sesilu B. Demilu, nekoga ko je: a) većini gledalaca jedna od prvih asocijacija kada se izgovore reči „filmski reditelj“ i b) reprezent visokobudžetnog, epskog mejnstrima uz pomoć kojeg je inspirativno izvršiti subverzivno iskrivljenje, aproprirajući ga i povezujući sa Votersovim grešnim univerzumom.

Sada bih rekao da sam, u izvesnoj meri, Veljku Bulajiću (1928 – 2024) učinio nepravdu, posle iole dubljeg istraživanja zaključivši da se radi o čoveku koji je, zapravo, uzbudljivo i neprekidno dodirivao granice etički, estetski i ideološki dozvoljenog, čime su se u njemu sukobljavali i plesali nagonski umetnik i racionalni karijerista.

Konflikt započinje od školovanja i postajanja filmskim radnikom koje se za Bulajića odvilo u Italiji pedesetih, u deceniji vladavine centrističke partije Hrišćanskih demokrata.

U filmskom pogledu, Bulajić je stasao u vreme kada je neorealizam već zamirao kao dominantni pravac, sa nekoliko najvećih autora koji su tragali za evolucijom izraza u okviru kinematografije što je iznova morala, pre........

© Danas