Ima jedna priča, ispričala je rođena Beograđanka, rođena možda u prvim godinama XX veka. Živela je u Gospodar Jevremovoj ili Jovanovoj, u lepoj zgradi sa starim liftom i mermernim ulazom. Odmah nakon oslobođenja Beograda, u stan iznad nje se doselio istaknuti prvoborac neke udarne divizije. Valjda je i on, koliko god osion bio, prema njoj imao osećaj respekta, te je nije kinjio, što je u to vreme bila luda sreća. Jednog dana, vraćajući se sa Bajlonijeve pijace, gospođa je ušla u hol zgrade i zatekla ispred lifta prvoborca kako pokušava da „utera“ svinju u lift, ali mu to nije polazilo za rukom, jer je svinja vrlo pametna životinja, te joj je intuicija govorila da je ovaj vodi na klanje. Baš tako, prvoborac je svinju vodio u svoje kupatilo, koje je u tom momentu bilo možda jedno od najlepših u Beogradu, da je zakolje. Sve ovo prvoborac je objašnjavao svojoj komšinici, predratnoj beogradskoj gospođi.

Da li danas unuci ili praunuci ovog prvoborca sede u Ćacilendu i da li smo mi ostali potomci ove gospođe, koji sve što se dešava posmatramo sa istim stepenom prezira i gađenja, sa kojim je ona u mermernom holu zgrade u tada najlepšem kraju Beograda, posmatrala svog novog komšiju kako pokušava da krmaču od dvesta kila „utera“ u lift?

Kako god bilo, Srbima je strana i neprihvatljiva izjava Vinstona Čerčila „ne postoje naši stalni prijatelji i stalni neprijatelji, postoje samo naši........

© Danas