Kancelaru je ostala još samo, kao „štit”, tvrda kancelarska reč u žestokim napadima s kojima se suočava, ne samo kad je reč (očekivano) o taboru najjače opozicione partije, Hrišćansko-demokratske unije (CDU), i (neočekivano) koalicionih partnera Zelenih i Liberala, nego i u sopstvenoj stranci, Socijaldemokratskoj partiji (SPD).

Njegovim starim i novim protivnicima nije dovoljno što je predsednik vlade već učinio sve, i čvrsto obećao da će to činiti bez vremenskih ograničenja, kako bi pomogao Ukrajini da „ne izgubi rat”.

U toj konstataciji je inače uočljiva promena u verbalnom nijansiranju, koju očigledno diktira realna situacija „na terenu”: za nemačkog kancelara i njegove zapadne kolege – uključujući Džozefa Bajdena – cilj bezuslovne pomoći Kijevu doskora je bio „poraz Rusije na ratištu”.

Nemački kancelar se suočava ovih dana s političkim i medijskim „raspećem” zbog (neočekivane) izričitosti i odlučnosti (inače) kolebljivog Šolca: dok sam kancelar ponavlja – neću slati nemačke vojnike na ukrajinski front (Makronova politički problematična i hazarderska ideja) i neću isporučiti (famozne) „Taurus” krstareće rakete Kijevu.

Među onima koji su kancelara uzeli na politički nišan zbog te izričitosti našao se i (nesporno) najgrlatiji........

© Нови Стандард