Pri kraju, pred odlazak, upozna se još jedan majstor sijenski, najveći, što zbuni svojom tamnom dušom, mutne snage i žalosti.

Majstor čiji su crteži talasasti i finiji od Rafaelovih, čija je površina često mirnija i svetlija od površine umbrijske, a čija je tuga i misao slikarska pomešana sa slutnjama, teškim i dubokim, često oštrijim od Leonardovih.

Čudniji je od svih Sijenjana, pravi medeni proizvod etrurske čulnosti i zemlje grobnica podzemnih, rumen i modar, lak i lepljiv, mutan i svilen – Sodoma.

Što je najčudnije, taj sijenski majstor, veći od svih drugih, beše došljak, iz vetrovitog, čistog i oštrog Pijemonta. Rodno mu mesto beše Verčeli. Otac mu je bio obućar. Ipak je danas, više od svih drugih, predstavnik gorkoslatke Sijene, u koju je došao slučajno. Kao da je zavičaj prazna reč, i neizvesno nešto, i kao da postoji samo, večno, sloboda.

Sodoma, ćaknuti, ludi, Sodoma, budala, Matačo, kako ga monasi zvahu. Sodoma, slikar bračne noći Aleksandrove sa Roksanom, tihom kao ružičasti led, na visoravnima medskim. Sodoma, obožavalac mistične dragane Hristove, padavičave svete Katarine sijenske, strasni crtač njenih nogu, bedara i grudi. Sodoma srebrni, Sodoma ametista, Sodoma tamni kao ćilibar, Sodoma žalosni zbog lepote tela koja je prolazna. Sodoma bedni, Sodoma ostavljeni, ničiji. Sodoma gorki, demonski, Sodoma bezimeni, požudni, slobodni.

Tako je veliki da ga, vekovima, nisu ni spominjali. Tako je taman da su ga ovenčali sramotom i zavišću, a tako mutan da se raspada u Sijeni, ali urođen, više nego onaj ljiljan kameni što ostade u vrhu kule opštinske, nad Sijenom.

Ime mu je Sodoma, a pravo mu ime ni grad u kome življaše ne reče: zvahu ga, tako, sramnim i bestidnim imenom, što im, u ono doba, nije smetalo.

U 13. godini dadoše ga na zanat, da uči slikanje i farbanje, osobito crkvenih prozora. Tako je u svome zavičaju naučio šarati. Malo mlitavo, kako to u verčelskih majstora beše običaj, ali ljupko i lako.

Vazari, koji ga je celog života mrzeo i, kao baba, ogovarao, zapisao je: da ga trgovci i agenti bankarske kuće Spanoki godine 1501. nagovoriše da dođe u Sijenu. Palančanin, i ne baš probirač, u svojim manirima, Sodoma je imao tada 24 godine. Bio je lepuškast i lakomislen, ali nije bio – kao što bi akademski Vazari želeo – obični klipan.

Sijenu je zatekao baš onako kako je dolikovalo njemu. Rumena i pomodrela, mirisala je već teško, kao natrula, lepa jabuka. 20 revolucija imala je, među zidinama svojim, za poslednjih nekoliko godina.

Naduven i dedak, Vazari je mrzeo ovog mladog leptira i veseljaka, ovu lastu i goluba sijenskog, što se kitio i šepurio i pred ženama, po ulicama sijenskim, kao ćuran. Kaže da je Sodoma uspeo u Sijeni više zbog svojih ludorija, nego darom svojim i radom. Sodoma je, međutim, pao kao muva bez glave, u sve to crkveno mleko i mistični med sijenskog slikarstva, otvrdlog, od tradicija, primera i zakona. I on je počeo da slika Bogorodice. Vazari kaže da je pri tome crtao skulpture Kverčove, učeći na njima poze i divnu mekost tela porodilja.

Prve godine svoje slave i zanata proveo je u manastiru Monte Oliveto Mađore. Put jedan mirisan, od vinove loze i maslina, na bregu, vodi sad u manastir, i divalj i pitom, u tom vrućem kraju, dalekom od sveta. Niko, ko u Sijenu dođe, ne propušta da ode i pregleda čuvene freske Sodome, koje je naslikao na zidu manastirske trpezarije. Automobili........

© Нови Стандард