Mit o saradnji nacionalne i građanske Srbije

Jedna od najvećih prevara koju je većinsko srpsko društvo progutalo, a koja se u vidu prijemčive političke banalnosti rado prihvata u medijima, na društvenim mrežama i u svakodnevnom govoru, jeste ta o podeli opoziciono opredeljene Srbije na građansku i nacionalnu, ili kako neko voli da dodatno pojasni, građansku i patriotsku.

Svakako su raznovrsne varijante podele na građansko i nacionalno, uopšteno gledano, opravdane i legitimne, reč je o podelama prisutnim na političkoj sceni gotovo svake moderne države, u kojima se konzervativne snage, usmerene na definisanje „nacionalnog“ ili „narodnog“ identiteta, dele od onih progresivnijih, okrenutih ka univerzalnim vrednostima jednakosti i socijalne pravde. Ali ovde nije reč o tome. Nije reč ni o prostoj podeli na nacionalnu desnicu nasuprot građanskoj levici.

Reč je o nacionalistički motivisanom konstruktu kojem je jačanje i legitimizacija srpskog nacionalizma na račun slabljenja i banalizovanja građanskih političkih opcija primarni cilj i posledica. Nametnuta podela pobunjene Srbije na građansku i nacionalnu, posebno u trenutku kada se ona sagledava kao potencijalni zbir snaga suprotstavljenih režimu, svojevrsna je investicija u političku iracionalnost čiji je rezultat izostajanje razumljivog i razumnog dogovora, političkog plana, političkog projekta, ukratko, mogući izostanak stvarne kohezije političkih faktora koji bi realno mogli da ugroze vlast.

Nema sumnje da u podeli građana, studenata, stranaka na građansku i nacionalnu orijentaciju, glavnu reč, zapravo, imaju živi i tinjajući, stečeni ili nasleđeni, kompleksi prošlosti. Oni se aktiviraju na razne iritirajuće načine, a posebno u trenutku suočavanja sa događajem, iskazom ili ličnošću nerazdvojivim od ratne i kriminalne zaostavštine, a koji tu zaostavštinu oživljavaju i podsećaju nas na njen neprekinuti kontinuitet i trajanje. U tom pogledu se opozit nacionalno-građansko pre svega tiče brojnih nerešenih teskoba, nezalečenih trauma, a iznad svega brojnih široko prihvaćenih laži i fantastičnih konstrukcija, deluzija i fantomskih bolova. Naravno, reč je pre svega o prošlosti koja obuhvata devedesete godine srpske ratne politike, dakle o sasvim svežoj prošlosti države kojom preživeli akteri te iste politike i danas vladaju, te samim tim o jednoj nadrealno neokončanoj prošlosti koju ovo društvo i danas živi. Gotovo da nema političkog problema, političke nesuglasice ili političke nebuloze srpske sadašnjosti koji se svojim blatnjavim korenom i dan-danas ne hrane toksičnim muljem devedesetih.

Uprkos tome, srpski opozit nacionalno-građansko nije odnos koji se uspostavlja na........

© Peščanik