Ne jednom, već mnogo puta do sada, Srbija je na različite načine, no svakako temeljno i bespovratno, priznala Kosovo. O tom se priznanju, sem kao nepobitnoj činjenici i dokumentovanom političkom činu, na nivou društva može govoriti i kao činu svesnom ili nesvesnom, kao političkoj fantazmagoriji ili fantazmu proisteklom iz nekog pretpolitičkog imaginarijuma. Ali kako god da se govori, ili o čemu god da se ćuti, investiranje većinske Srbije u masovne deluzije, ponekad (ako dozvolimo sebi da se takva nevina slika upotrebi za govor o jednoj višedecenijskoj tragediji) uistinu podseća na neku dečiju igru, u kojoj se stvari, ljudi i mesto proglašavaju, za potrebe infantilnog fantaziranja, nečim drugim, nepostojećim, izmaštanim i za igru podobnim.

Ni kada je Srbija 1999. priznanjem ratnog poraza faktički priznala Kosovo, ta godina nije bila prvi put. Prethodile su joj mnoge okolnosti samoponištavanja svakog racionalnog i moralnog legitimiteta, kada je građanima ove zemlje najavljivana i predočavana neminovnost zločina, a na neminovnosti zločina potom građene politike koje su dobijale prećutnu ili glasnu saglasnost većinske Srbije. Ali te 1999. godine, država Srbija jeste objektivno izgubila jedan odvratan rat, a uz to i vojnu i policijsku kontrolu nad teritorijom sa koje je prethodno vojskom i policijom pokušala da protera milion ljudi, a zverski ubila 10 hiljada. Te godine, država Srbija posejala je po svojoj zemlji, rekama i jezerima, koliko je do sada poznato, oko hiljadu tela kosovskih civila, među kojima žena i dece. (U Batajnici, na svega nekoliko kilometara od centra Beograda, pronađene su školske sveske i torbe.)

Ali sprovođenje nasilja srpske države na Kosovu nije se time........

© Peščanik