Tekst koji sledi je prvi put objavljen u štampanom izdanju lista Die Weltwoche, vodećeg švajcarskog nedeljnika.

***

Većina u istoriji poznatih majstora spoljne politike bili su u službi velikih sila. Naravno, potrebno je mnogo umešnosti i istančanog osećaja da se dostigne državnički rang Rišeljea, Meterniha ili Bizmarka. Ali dosta pomaže ako se može raspolagati instrumentima jedne velike, moćne države.

Vođe malih i slabih zemalja moraju se podvrgnuti jednom mnogo težem testu sposobnosti, naročito kada su na više frontova suočeni sa brojnim izazovima. Moraju pronaći pravu ravnotežu između njihovih ciljeva i sredstava, a ograničene resurse jedne male zemlje optimalno raspodeliti na konkurentne prioritete je test sposobnosti jednog istinskog državnika. Njegova postignuća često ostaju nedovoljno poznata, jer su posledice njegovog delovanja za ostatak sveta od ograničenog značaja. U HH veku padaju mi na pamet primeri Irca Ejmona de Valere i Portugalca Antonija Salazara.

Jedan uporedivi i možda dirljiv primer u naše vreme pruža srpski predsednik Aleksandar Vučić. On stoji pred tim međusobno povezanim istovremenim izazovima:

Po sve tri tačke među Srbima u značajnoj meri vlada jedinstvo oko toga da otpor nije samo moguć, nego i apsolutno neophodan. Čak i prozapadne stranke, koje su na parlamentarnim izborima u decembru dobile nešto preko 20% glasova, su prilično suzdržane kad je reč o ovim pitanjima.

Da bi se razumeo nepovoljan položaj Aleksandra Vučića i Srbije neophodna je kratka istorijska retrospektiva.

U godinama 1989-1991. iznenada se raspao sovjetski monolit: zapadni savez izašao je kao pobednik. Tako se koncept dugoročnog obuzdavanja Džordža Kenana, koji je prvi put predočen u čuvenom „Dugom telegramu” iz 1946. i godinu dana kasnije utemeljen u Trumanovu doktrinu,........

© Нови Стандард