U haotičnom svetu međunarodnih odnosa zasnovanih na odnosima moći, pretnjama silom ili upotrebi sile, ne postoje efikasni mehanizmi kolektivne bezbednosti i malo je verovatno da će ikada nastati. Neutralnost stoga predstavlja značajnu opciju za male i relativno slabe zemlje koje su potencijalno ranjive usled svog geografskog položaja, resursa, ili političkog opredeljenja.

Premda različite po nivou razvijenosti, etničkom sastavu i političkom sistemu, Švajcarska i Srbija dele opredeljenje za neutralnost kao osnovu nacionalne strategije. Da bi ta strategija bila trajno i uspešno sprovođena – u periodu izrazite nestabilnosti međunarodnog poretka, Srbija od Švajcarske treba da prihvati model oružane neutralnosti kao temelj koncepta totalne odbrane. Taj model, širi je od koncepta vojne neutralnosti – treba da bude trajno kodifikovan, utemeljen u Ustavu i instrumentima međunarodnog prava.

Kako ukazuje švajcarsko iskustvo, oružana neutralnost mora da bude zasnovana na nesumnjivoj sposobnosti oružanih snaga da cenu agresije učini neprihvatljivo visokom za eventualnog agresora. U tom cilju Srbija treba da, po švajcarskom modelu, razvije vojnu silu zasnovanu na opštoj vojnoj obavezi, uz profesionalno jezgro i dobro obučen, opremljen i brojan rezervni sastav. Za sve navedeno neophodna je i revizija postojeće odbrambene doktrine Srbije, shodno konceptu totalne odbrane.

Neutralnost je institucija neopredeljivanja jedne države u mogućim ili aktivnim vojnim sukobima između suparničkih država ili alijansi. Neutralnost je čin političke volje donosilaca odluka jedne zemlje, koji već vekovima praktikuju manje države kao jednu od mogućih strategija za očuvanje svoje nezavisnosti i ostajanje po strani od sukoba. Pogotovu je bila široko prisutna u tzv. zlatnom dobu neutralnosti od 1815-1914, kada su evropski ratovi bili relativno ograničeni po ciljevima, neopterećeni ideološkim floskulama i oslobođeni moralističkih stega distinkcije između navodno pravednih i nepravednih ratova koje su karakterisale prethodnu i kasniju epohu. [1] Posle Prvog svetskog rata, izrazito idealistički pristup američkog predsednika Vudrou Vilsona i drugih pobornika Društva naroda osuđivao je neutralnost kao moralno neprihvatljivu, jer nije bila kompatibilna sa modelom kolektivne bezbednosti koji će navodno obezbediti svetu mirnu budućnost.

Kolektivna bezbednost je neslavno krahirala, ali ne i neutralnost. Međutim, kroz istoriju međunarodnih odnosa od Vestfalskog mira do danas – a pogotovu tokom i posle kraja Hladnog rata – češće se od neutralnosti nailazilo na težnju slabijih država da koriste balansiranje [2] ili pak priključivanje jačem kao sredstvo opstanka. [3] To svejedno ne znači da je neutralnost anahrona ili prevaziđena, kao što tvrde – i na srpskoj javnoj sceni – zagovornici hegemonističkog diskursa koji prihvataju navodnu nužnost (ili čak poželjnost) priklanjanja Kolektivnom zapadu. Trajna vrednost koncepta neutralnosti ima uzrok u trajno haotičnoj prirodi međunarodnih odnosa.

Najstariji dokumentovani slučaj pokušaja očuvanja neutralnosti jedne male i slabe države navodi Tukidid u svojoj Istoriji peloponeskog rata. [4] Od uništenja Melosa pa sve do danas, maksima atinjanskih hegemonista da moćni čine šta žele a slabi trpe šta moraju, odnosno da po prirodnim zakonima jači vlada nad slabijim, predstavlja trajnu karakteristiku međunarodnih odnosa. Ovo važi i u trećoj deceniji 21. veka, nezavisno od retorike hegemonističkih sila o „međunarodnoj zajednici”, o poštovanju pravnih normi, o poretku navodno zasnovanom na „pravilima”, pozivanju na „zajedničke vrednosti” itd.

Sudbina Melosa u petom veku p.n.e. ili Kraljevine Jugoslavije u proleće 1941, uz sve razlike konteksta, ukazuje da kredibilna i održiva neutralnost neke države bitno zavisi od njene sposobnosti da se odbrani od moćnika koji nisu spremni da prihvate takvo njeno opredeljenje, ili da cenu svog eventualnog poraza učini neprihvatljivo visokom za potencijalnog agresora. [5]

Izgledi jedne relativno slabe države da, u nestabilnom i potencijalno pretećem okruženju, prihvati i očuva neutralnost zavise od dva ključna faktora:

U hobzovskom svetu međunarodnih odnosa – koji se i danas, kao i kroz celu zabeleženu istoriju, zasniva prvenstveno na odnosima moći i trajno prisutne pretnje silom ili upotrebe sile – ne postoje efikasni mehanizmi kolektivne bezbednosti i vrlo je malo verovatno da će ikada nastati. Stoga, neutralnost predstavlja pažnje vrednu opciju za male i relativno slabe zemlje koje su potencijalno ranjive usled svog geografskog položaja i/ili prirodnih resursa.

Nije dovoljno, međutim, da neka zemlja proglasi neutralnost rezolucijom svojih zakonodavnih tela ili dekretom donosilaca izvršnih odluka. Da bi bila efektivna, neutralnost te zemlje takođe treba da bude javno prihvaćena od strane ključnih aktera – pre svega od strane onih sila ili saveza koji predstavljaju stvarnu ili potencijalnu pretnju njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. Ovo naravno ne predstavlja garanciju da pod datim okolnostima te sile priznatu neutralnost neće pogaziti (npr. napad Nemačke na Belgiju 1914.). Zato zemlja koja sebe proglasi neutralnom – da ponovimo – mora biti spremna i sposobna da neutralnost brani po tako visokoj ceni za eventualnog agresora da on bude odvraćen (deterred) od agresivnih namera.

Za uspešnu strategiju jedne male, relativno slabe države zasnovane na neutralnosti, potrebno je – ali ne i dovoljno – diplomatsko umeće i jasna strateška vizija njene političke elite. Za uspeh takve strategije takođe je potrebno postojanje povoljnog spleta geopolitičkih konstanti i spoljnopolitičkih varijabila. Navedeni preduslovi mogu da imaju za rezultat jedan od tri glavna tipa neutralnosti koji su poznati u međunarodnoj praksi:

Premda znatno različite po istorijskom iskustvu, ekonomskoj razvijenosti, društvenoj strukturi i karakteru političkih institucija, Švajcarska i Srbija imaju jednu važnu zajedničku karakteristiku u odnosu na svoje okruženje: neutralnost. Postoji, međutim, razlika između njihovih oblika neutralnosti. Re­zo­lu­ci­jom Na­rod­ne skup­šti­ne o za­šti­ti su­ve­reni­te­ta,
te­rito­ri­jal­nog in­te­gri­te­ta i ustav­nog po­ret­ka od 26. de­cem­bra 2007. godine Sr­bi­ja je pro­gla­si­la voj­nu neu­tral­nost.

Ovo ni­je istovetno sa ne­utral­nošću kakve se od 1815. godine drži Švajcarska, koja se a priori obavezuje da neće učestvovati u ma kom voj­nom su­ko­bu dveju ili vi­še zaraćenih stra­na i da će svoj status braniti oružjem. Voj­na ne­u­tral­nost ima uže značenje nepripadanja voj­nim sa­ve­zi­ma, što ne znači nu­žno ne­u­če­stvo­va­nje u svim voj­nim su­ko­bi­ma. Drugim rečima „ne­u­tral­nost po defini­ci­ji ob­u­hva­ta i voj­nu ne­u­tral­nost dok obr­nu­to ne va­ži”. [9]

Švajcarska i Srbija su dve srazmerno male države na strateški značajnim lokacijama u Evropi. Obema je sudbina bila vekovima neraskidivo vezana za vojno-politička zbivanja u neposrednom i širem okruženju. Srbija je, većim delom svoje istorije, tokom proteklih pet vekova bila objekat tuđinskih osvajanja (osmanskog, pre svega) i u više navrata u 20. veku meta agresije, pre negoli subjekat i suvereni tvorac svoje nacionalne strategije i spoljne politike. Švajcarska je u celini imala srećnija istorijska iskustva, ali i ona očuvanje svoje nezavisnosti – kao i neutralnosti, koja je deo njenog identiteta – velikim delom duguje spletu spoljnih okolnosti kroz vekove.

Srbija je srednje razvijena parlamentarna republika, dok je Švajcarska visoko razvijena savezna država. Konfederaciju čini 26 kantona koji se dobrovoljno odriču dela svog suvereniteta u pogledu diplomatije, nacionalne odbrane, carine i valute u korist federalne izvršne vlasti. Premda, postoji znatna razlika u stepenu ekonomske razvijenosti, privrede obe zemlje snažno su povezane sa spoljnim svetom i izvozno orijentisane. Švajcarska uživa ogromnu prednost nad Srbijom u nivou opšte razvijenosti – pre svega u sektoru finansijskih usluga – u ulozi bankarskog centra i sedišta mnogih međunarodnih holding kompanija. Brojne međunarodne organizacije sa sedištem u Švajcarskoj dodatno doprinose njenom visokom stepenu integrisanosti u globalne tokove i nesrazmerno velikom uticaju u odnosu na teritoriju i populaciju.

Istovremeno, Švajcarska se opire briselskom modelu „ujedinjene Evrope”. [10] Premda integrisana u svetske i evropske tokove, ona istrajava na integritetu svojih institucija i očuvanju nezavisnosti kroz trajno određenje svoje posebnosti u odnosu na ostatak kontinenta. Ovo povremeno izaziva otvorenu zlovolju briselskog aparata. [11] Stav Berna je u suprotnosti sa još uvek deklarativno prisutnim opredeljenjem vlade Srbije za članstvo u EU, iako za Srbiji ta vrata ostaju trajno zatvorena. Sa druge strane, Švajcarska bi bila oberučke prihvaćena za člana, ali ona ne sledi tu opciju. Takvo strateško opredeljenje može se razumeti samo ako se razmotri spektar nijansi koje se javljaju između bliskih odnosa sa okruženjem na jednoj strani i jasne odvojenosti od njega sa druge. Upravo u sagledavanju napetosti između ova dva pola kroz vekove proizilazi razumevanje samog postojanja i samosvesti Švajcarske.

U trenutku izrazite i verovatno dugoročne nestabilnosti međunarodnog poretka, na pragu druge četvrtine 21. veka, Srbija bi pri razradi nove strategije nacionalne odbrane od Švajcarske trebalo da prihvati model oružane neutralnosti, koji nije ograničen na uži model vojne neutralnosti, kao što je sada slučaj. [12] Umesto da bude zasnovan na deklaraciji Narodne skupštine kao sada, treba da bude utemeljen u Ustavu i sledstvenim instrumentima međunarodnog prava. Ovo naravno samo po sebi neće pružati garancije od ugrožavanja interesa Srbije od strane, pre svega, NATO pakta, ili sa njime asociranih država, entiteta i hibridnih pokreta. Da bi se ta opasnost umanjila ako ne i otklonila, neophodna je nesumnjiva volja i sposobnost Srbije da sledi oružanu neutralnost, kakvu nam za primer daje Švajcarska u periodu 1940-1945.

Jedan od mitova o Drugom svetskom ratu jeste da Nemačka nije prekršila neutralnost Švajcarske, prvenstveno zato što je imala koristi od finansijskih transakcija i trgovinskih ugovora koji su bili mogući zahvaljujući njenom neutralnom statusu. Plan za Operaciju Tanenbaum iz jeseni 1940, međutim, ukazuje suprotno. [13] Po proceni Vermahta, vojno osvajanje Švajcarske i potom njeno držanje pod okupacijom iziskivalo bi od 300.000 do 500.000 vojnika, ogromna sredstva i ljudstvo, disproporcionalne verovatnim benefitima u trenutku kad je Nemačka bila angažovana u ratu protiv Velike Britanije i pripremala napad na SSSR.

Procena vojnih planera Rajha – tada ubedljivo najmoćnije sile u Evropi – bila je uslovljena činjenicom:

U slučaju nemačkog napada bilo je predviđeno napuštanje geografski teško branjivih nizijskih delova zemlje – uključujući veće gradove i industrijske centre – i koncentrisanje snaga u „Nacionalnom bastionu” u alpskim masivima centralnog i južnog dela Švajcarske (Schweizer Alpenfestung, Réduit suisse). Pod komandom generala Anrija Gizana, zemlja je štaviše bila spremna za vremenski neograničen otpor. [14]

Bez velikih resursa posvećenih odbrani oružane neutralnosti, Švajcarska bi bila zavisna od odluka vođstva Trećeg Rajha. Te odluke ne bi morale da uzimaju u obzir cenu vojnih operacija, već bi se samo ticale odgovora na pitanje da li je finansijska i trgovinska korist za Nemačku od poštovanja švajcarske neutralnosti veća od koristi koje bi donela okupacija. Time bi sloboda manevra vlade u Bernu bila bitno sužena. Švajcarska bi i bez okupacije bila de fakto demolirana i dovedena na status nemačkog satelita, sa poraznim posledicama po svoj politički i pravni status i državne interese.

Za Srbiju na sredini treće decenije 21. veka pouke švajcarskog iskustva su sasvim jasne. Uspešno očuvana oružana neutralnost je funkcija odnosa snaga i, pre svega, procene potencijalnog agresora o odnosu cene i benefita kršenja te neutralnosti. Multipolarizacija na globalnom nivou još se ne odražava na promenu regionalne ravnoteže snaga na Balkanu, ali to ne znači da preraspodele karata neće biti i da je neutralnost Srbije prevaziđena i „iracionalna”, kako tvrdi zapadna propaganda. [15]

De jure institucionalizovana oružana neutralnost Srbije – zasnovana na trezvenoj spoznaji državnih i nacionalnih interesa – moguća je i potrebna. Kako ukazuje švajcarsko iskustvo, da bi bila kredibilna, ona mora da bude zasnovana ne samo na političkoj volji i vidnoj spremnosti da se matična teritorija brani, već i na nesumnjivoj sposobnosti oružanih snaga i rešenosti nacije u celini da se verovatna cena ugrožavanja Srbije učini neprihvatljivo visokom za eventualnog agresora.

Srbija i Švajcarska imaju u geopolitičkom pogledu dve sličnosti i jednu značajnu razliku. Obe su kontinentalne zemlje bez pristupa moru i obe se nalaze na značajnim komunikacionim pravcima. Za razliku od Srbije, međutim, Švajcarska poseduje centralni masiv Alpa koji je (kao što smo pomenuli) imao ulogu potencijalne „nacionalne tvrđave” u slučaju spoljnog napada.

Konvencionalni istoriografski pristup sklon je da tumači nastanak i razvoj švajcarske države i nacije pretežno iz unutrašnje perspektive, koja........

© Нови Стандард