Srbi, i građani Srbije oba pola, navikli su se da od kraja 1980-ih godina prošlog veka takozvani „hod istorije” poistovećuju sa istorijskim spektaklima, poput građanskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije, međunarodnih sankcija, NATO bombardovanja, demonstracija 5. oktobra, a zatim i kontinuiranog tlačenja Srba na teritoriji okupirane južne pokrajine i donedavno, Crne Gore, koja je na to odgovorila veličanstvenim litijama. Svemu tome je, poput nekog „začina”, dodat i po koji skandal sa reinterpretacijom Jasenovca u Hrvatskoj, ali i u „lokalu”.

Zaslepljen takvim spektaklima, mali broj ljudi primeti sitne korake istorije – one gotovo nevidljive promene u svesti ljudi, naših sunarodnika i sugrađana – sve dok te promene ne eskaliraju u tragedije poput one u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”. A kada se to dogodi, onda se one haotimično razumeju pogrešno, valjda zato da bi Vlasi i dalje imali probleme sa memorijom.

Jedna od takvih promena, izvedenih šapatom, tiče se paničnog straha od samoće koje ljude današnjice pretvara u zavisnike od socijalnih mreža i njihovih derivata. Danas tu zavisnost doživljavamo kao prirodno stanje stvari i zato je ne vidimo kao zavisnost. Da bismo je postali svesni, moramo se vratiti nekoliko decenija unazad – u vreme kada nisu postojali mobilni telefoni, društvene mreže i programi za komunikaciju poput Vajbera.

U ta davna vremena ljudi su, pored pisama, pisali još nešto što danas izgleda gotovo nezamislivo – a to su dnevnički zapisi. Nekada su ti dnevnici bili popis onoga što se jednog dana dogodilo ili uradilo – i tada bi bili dosadni za čitanje. Nekada bi, međutim, postajale zbirke eseja koji bi polazili od konkretne istorijske situacije i ličnog života, da bi ih prevladali i tako postali štivo za sve vremena: takvi su, primera radi, bili dnevnici Ernsta Jingera (za vreme Drugog svetskog rata) ili pak, izvanredni dnevnički zapisi Dragana Krstića o Titovoj Jugoslaviji. Ova dva dnevnika se po svemu razlikuju, osim po jednoj činjenici – oba su bila pisana i čuvana u tajnosti.

Uopšte, kada su dnevnici u pitanju, za njih važi jednostavno pravilo: zanimljivi su za čitanje, samo ako se tajno pišu. To važi i za dnevnik jedne moje prijateljice, koja mi je u sedmom razredu osnovne škole dozvolila da pročitam njen dnevnik. Ni sada ne znam čime sam zaslužio takvo poverenje (možda zato što nisam bio junak tog dnevnika, nažalost, dodao bih), ali ga se i sada sećam. U svakom slučaju, siguran sam da moja prijateljica taj dnevnik nikada ne bi dala na čitanje svojim roditeljima, jer su deca pisala dnevnike upravo zato da bi se osamila i tako izmakla pažnji roditelja. Koja je tada, činilo se, bila sveprisutna.

Dnevnik je, dakle, simbolizovao želju........

© Нови Стандард