Svi čitaoci se uglavnom slažu da jednu knjigu ne možemo da pročitamo dva puta na isti način. Iako tekst knjige ostaje isti, menjamo se mi, ali se, isto tako, menja i svet oko nas. To je slučaj i sa Hazarskim rečnikom Milorada Pavića – svetskim bestselerom srpske književnosti – čije se prvo izdanje pojavilo 1984. godine. Većina savremenika je u Hazarskom rečniku videla revolucionaran roman, zato što je bio napisan u formi rečnika. Za razliku od običnih romana, koji se čitaju od prve do poslednje stranice, ovaj roman možete da počnete da čitate od bilo koje odrednice, a da zatim sami odaberete dalji pravac čitanja, sledeći upućivanja na druge odrednice iz one koju ste upravo pročitali.

Osim što je otkrio nov način čitanja, koji ga je učinio svetskim bestselerom, Hazarski rečnik je, međutim, iznova otkrio i jednu zaboravljenu temu. To je bila tema nestanka naroda. Iako na prvi pogled uronjen u neograničene prostore fantastike, Pavićev roman nije bežao od simboličkog ukazivanja na političku stvarnost zemlje u kojoj je najpre bio objavljen.

Čini mi se da je Jovan Delić prvi pomenuo da se u organizaciji hazarske države u Pavićevom romanu prepoznaje inferiorni položaj Srba u tadašnjoj Jugoslaviji. (Da je taj položaj zaista bio inferioran svedoči, između ostalog, i podatak da se od 1945. pa do raspada zemlje na poziciji premijera savezne države nalazio samo jedan Srbin: Petar Stambolić od 1963. do 1967. godine).

Tema nestanka naroda postala je tako tihi pratilac revolucionarnog načina čitanja: dok je Hazarski rečnik bio slavljen u svetu kao simbol novog načina čitanja romanu, Hazari su u isto vreme prećutno postali simbol naroda koji je, formulišimo to tako, dozvolio sebi da nestane.

U vreme kada Hazarski rečnik stiče svoju svetsku slavu, tema nestanka naroda bila je skrajnuta, zato što je bila izrazito politički nekorektna. Krajem 1980-ih godina prošlog veka, u doba trijumfa postmodernizma na Zapadu (kao i danas uostalom), status ugroženosti rezervisan je samo za „manjine”, dok je „većina” (poistovećena sa belim muškarcem hrišćaninom koji ima stabilan nacionalni identitet) biva tretirana kao esencija svekolikog zla.

Pavić je temu nestanka naroda u Hazarskom rečniku simbolički predočio u takozvanoj hazarskoj polemici. Hazarski vladar – koji nosi titulu kagana – sanjao je san u kome mu se pojavio anđeo. Taj anđeo ga je upozorio kako su Bogu drage njegove namere, ali njegova dela nisu. Umesto da se za tumačenje sna obrati hazarskim lovcima na snove, kagan poziva predstavnike hrišćanske, islamske i jevrejske vere, obećavajući da će sa svojim narodom preći u veru onog tumača koji mu najbolje protumači san. Iako Hazarski rečnik ne daje odgovor na pitanje u koju su veru prešli Hazari, taj odgovor je zapravo, iz ugla romana, manje važan: važno je to, da su Hazari kaganovom odlukom prestali da budu Hazari i da su tako nestali.

Simbolička priča o........

© Нови Стандард