Kada je američki državni sekretar Entoni Blinken izjavio da su društveni mediji odgovorni za rasprostranjene međunarodne kritike na račun izraelske intervencije u Gazi, samo je podsetio da je pi-ar (PR) njihovo sredstvo oblikovanja javnog mnjenja, ali da im se sada vraća kao bumerang.

Otuda ideja o rezoluciji o Srebrenici u Generalnoj skupštini UN (pošto je propala na Savetu bezbednosti, jer su Rusi stavili veto), da se upravo njihovom dobro oprobanom metodom denfuje izraelski zločin u Gazi – čijim strahotama definicija genocida (ubijane žene, deca, cele porodice…) mnogo više priliči nego onom u Srebrenici. Eto zašto je Srebrenica u fokus došla na „jubilarnu 29. godišnjicu”.

Rezolucija o genocidu u Srebrenici bi u Generalnoj skupštini UN trebalo da „zacementira” i zaokruži priču o „najstrašnijem zločinu na evropskom kontinentu od Drugog svetskog rata”, ukoliko bude usvojena glasanjem zemalja članica UN. A kako stvari stoje – zbog agresivnog lobiranja i već pomenutog pi-ara – i hoće, uprkos zaključku Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u Srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995 – da genocida u Srebrenici nije bilo.

I Efraim Zurof – jedan od najvećih svetskih stručnjaka za Holokaust – direktor Centra „Simon Vizental”, poručuje da se s pojmom genocida ne treba igrati, pošto je u pitanju naučni termin i da bi označavanjem Srebrenice kao genocida dodatno oslabio značaj tog pojma, koji služi kao važno upozorenje čovečanstvu o opasnostima ratova i sukoba. „Da su Srbi nameravali da izvrše genocid – pobili bi sve bosanske muslimane okupljene u Srebrenici”, izjavio je Zurof.

Koliko se radi o političkom i neprincipijelnom potezu pokazuje i Rezoluciji Generalne skupštine br. 69/323 iz 2015. godine, kojom je međunarodna zajednica usaglasila jedinstveni datum, 9. decembar, kada se odaje počast svim žrtava genocida ma gde da se on dogodio.

U nacrtu ove iznenadne rezolucije se traži da se bezrezervno osudi svako negiranje genocida u Srebrenici i podstaknu članice UN da čuvaju utvrđene činjenice, a da kroz svoje obrazovne sisteme razvijaju odgovarajuće programe, kako bi se sprečilo negiranje genocida u budućnosti.

Iako glavni mentori ove rezoluciji govore da ona nije uperena protiv srpskog naroda već da je to „put sećanja i pomirenja”, čak i među njima provejava teza – što u stvari i treba da bude poruka Srbima i Srbiji – da Srbija ponovo bude optužena za „učešće u ratu u Bosni i Hercegovini” – uz eventualno potraživanje ratne odštete – dok bi entitet Republika Srpska bio izložen udaru i ukidanju kao „plod genocida”, čime bi se potpuno razgradio Dejtonski sporazum i, pod pritiskom, stvorila unitarna Bosna i Hercegovina.

Nisu slučajno za glavne inicijatore, odnosno „sponzore” rezolucije o Srebrenici izabrani baš Nemačka i Ruanda – zemlje koje su i same počinile genocide. Nemačka je od početka „rastakanja” Jugoslavije imala značajnu ulogu, kao što je sada ima u BiH (preko ilegalnog........

© Нови Стандард