Kako rat u Ukrajini i dalje traje a da povoljno ishodište za Ukrajinu nije ni na vidiku, ljudi koji nisu Ukrajinci počinju da razgovaraju i priželjkuju mirno rešenje do kog bi se došlo pregovorima. Kao što je portparol Nacionalnog saveta za bezbednost Džon Kirbi nedavno naznačio, „okončanje putem pregovora je u ovom slučaju najverovatniji ishod“.

I znamo šta bi to značilo za Ukrajinu. Kao što je češki predsednik Peter Pavel, dugogodišnji pristalica Kijeva, otvoreno rekao: Ukrajinci bi „trebalo da budu realistični“ i da razumeju kako će „najverovatniji ishod rata biti da će deo ukrajinske teritorije doći pod rusku okupaciju, privremeno“.

Ironiju insistiranja češkog lidera na ovom rešenju za Ukrajinu neće propustiti oni koji imaju nešto osećaja za istoriju – to je upravo bio savet koji su češkim liderima 1938. godine dali tadašnji „realisti“. Kako je Džordž Kenan objasnio upravo nakon Minhenske konferencije, koja je nametnula prepuštanje kontrole nad delom tadašnje Čehoslovačke Hitlerovoj Nemačkoj „Čehoslovačka je, na kraju krajeva, središnja evropska država. Njena sudbina mora dugoročno biti usaglašena – a ne suprotstavljena – dominantnoj snazi u ovom području“. Ali, nastavio je, Minhenski sporazum je barem ostavio središte zemlje fizički netaknutim dok bi ono nesumnjivo bilo žrtvovano da je odabrano rešenje romantičnog ali bezizglednog otpora umesto ponižavajućeg ali zaista herojskog realizma“.

Kao što znamo, „središte zemlje“ nije ostalo „fizički netaknuto“. Nekoliko meseci nakon Minhenskog sporazuma, nemačka vojska umarširala je i preuzela ostatak Čehoslovačke.

Danas je Ukrajina zemlja od koje se traži da napusti romantični put beznadežnog otpora i pođe herojskom stazom realizma. Ali ukoliko to učini, šta će sprečiti Rusiju da preuzme ostatak Ukrajine čim bude bila spremna?

Zagovornici namirenja do kojeg bi se došlo pregovorima uz teritorijalne koncesije ukrajinske strane ne negiraju opasnost koja je spomenuta i pokušavaju da se njome pozabave na različite načine. Svi izgleda da pretpostavljaju kako će posleratna Ukrajina imati puni pristup američkom i NATO naoružanju, obuci i drugim oblicima vojne pomoći, kao i znatnu pomoć za obnovu.

Nekadašnji državni sekretar Majk Pompeo, u onome što je nazvao „Trampovim mirovnim planom za Ukrajinu“ naznačio je da će Ukrajini biti obezbeđeno 100 milijardi dolara iz specijalnog NATO fonda i dodatnih 500 milijardi dolara sredstava za američki „zajam i najam“ kako bi se potom kupovalo naoružanje (koje, pretpostavljamo, kao i izvorna pozajmica ove vrste iz Drugog svetskog rata, ne bi bilo otplaćeno decenijama ukoliko bi uopšte i bilo plaćeno).

Drugi pozivaju na „postojanu vojnu pomoć tokom mira“ kako bi se „pomoglo da Kijev stvori kredibilna sredstava odvraćanja“. Čak je i senator Dž. D. Vens iz Ohaja (Trampov kandidat za potpredsednika; prim. NS) ukazao na neku vrstu bezbednosnih garancija Ukrajini kako „Rusi ne bi ponovo izvršili invaziju“. On je pozvao na „tvrdo utvrđenu“ „demilitarizovanu zonu“ između ruskih i ukrajinskih snaga što bi moglo da znači jednu od dve stvari: ili uspostavljanje neke vrste mećunarodnih mirovnih snaga između dve armije ili stvaranje ukrajinske vojske koja bi bila dovoljna da odbije ruski napad.

Uobičajena je pretpostavka da su Ukrajinci najveća prepreka ovakvom sporazumu zato što odbijaju da prepuste teritoriju koju su izgubili. To je pogrešno. Ukoliko SAD i NATO žele da prisile Kijev da prihvati ovaj sporazum, oni to mogu da učine. Koliko god hrabri i odlučni bili, Ukrajinci ne mogu da nastave borbu bez američke i zapadne podrške i na kraju bi morali da prihvate zapadni diktat, kao što su Česi učinili 1938. godine.

Ali šta je sa Vladimirom Putinom? Izgleda da se slabo razmišlja o tome da li bi ruski predsednik prihvatio ovu vrstu mirovnog namirenja koju su predložili zagovornici pregovora. Uzmimo u obzir kako bi izgledalo to namirenje iz moskovske perspektive: pre rata, Rusija se suočavala sa relativno slabom i politički podeljenom........

© Нови Стандард