U danima (pre)punim istorije, i njihovim okruglim godišnjicama (četvrt veka) s fatalnim posledicama po našu nacionalnu sudbinu (februar s famoznim Račkom i Rambujeom, mart s početkom NATO agresije) spomenuto je, s razlogom, mnogo ličnosti koje su u tim događajima igrale po nas zlokobnu ulogu. Od Bila Klintona, Madlen Olbrajt, Tonija Blera do Gerharda Šredera i Joške Fišera.

Pomalo je, bez razloga, međutim, zaboravljeno ime čoveka koji je u tom košmarnom vremenu imao hrabrosti da se jeretički suprotstavi opakoj laži, koja je poslužila kao „inicijalna kapisla” (Račak) za tromesečno, nemilosrdno i razarajuće bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Zapravo Srbije i Srba. Reč je o nemačkom (brigadnom) generalu Hajncu Lokvaju (1938–2016) koji je tu drsku istinoljubivost skupo platio: dvostrukim izopštenjem i političkim anatemisanjem.

U martu 1999. godine ga je tadašnji ministar odbrane u vladi (socijaldemokratskog) kancelara Gerharda Šredera, ratni huškač Rudolf Šarping (takođe socijaldemokrata) prisilno penzionisao. Nemačka vlada ga je potom sprečila da nastavi posao, na jednom od rukovodećih položaja u Organizaciji za evropsku saradnju i bezbednost (OEBS), čija bečka centrala je htela – i pokušavala – da ga, po svaku cenu, zadrži i kao civila.

Nije mu oprošteno što je javno polemisao sa dotadašnjim šefom, ministrom odbrane Šarpingom i uterivao ga u laž. I ministrova osveta je stigla. A reč je, da podsetim, o ministru koji se zaista nadmetao u ratnohuškačkoj retorici (vatrenoj pripremi javnosti za bombardovanje Srbije i prvi ulazak Nemačke u rat posle 54 godine) sa njegovim kolegom, šefom diplomatije (iz stranke Zelenih) Joškom Fišerom.

Dok je nekadašnji zakleti pacifista Fišer označavao navodno etničko čišćenje kosmetskih Albanaca kao genocid – upoređujući ga sa Aušvicom – Šarping je sumanuto „asistirao” – govorio je o (izmišljenom) koncentracionom logoru usred Prištine, na fudbalskom stadionu! Ako je vlast u Bonu uspela u Lokvajevom (drastičnom) izopštavanju, nije uspela da „disciplinuje” generala. A sve je pokušala da ga diskredituje i ućutka.

Hajnc Lokvaj je govorio otvoreno i prkosno, ono što se kosilo sa zvaničnim zapadnim (i nemačkim) NATO stavovima, gde god su ga pozivali. Na skupovima i u televizijskim emisijama. Sve dok mu i tamo nisu zalupili vrata. A onda se neposlušni general, impresivne vojničke karijere, u jesen 1999. latio pisanja knjige o „kosovskom konfliktu”, na osnovu izvornih dokumenata kojima je raspolagao OEBS.

Da, sasvim kratko, predstavimo junaka ove priče. Jedan od najpoznatijih nemačkih generala imao je doista udžbenički uspešnu karijeru. Stupio je, kao regrut, u Ratno vazduhoplovstvo 1959. godine. Ministarstvo odbrane omogućilo mu je, da u uniformi, studira ekonomiju u Kelnu. Generalštapsko obrazovanje stekao je na akademiji Bundesvera u Hamburgu.

Od 1980. radio je (šest godina) u Ministarstvu odbrane. Prekomandovan je potom u briselsku NATO centralu, gde je rukovodio referatom za nuklearnu politiku. Između 1989-1991. bio je šef štaba divizije. Preuzeo je 1995. godine odeljenje nemačkog predstavništva u OEBS-u. U vreme dramatičnih događaja na Kosovu i Metohiji radio je kao savetnik posmatrača (verifikatora) koji su nadgledali sporazum o prekidu vatre između srpskih snaga bezbednosti i albanske terorističke organizacije OVK. I imao pouzdane informacije o onome šta se u stvari zbivalo „na terenu”.

Na jednom predavanju oficirima Bundesvera u Bonu (april 1999) sveže penzionisani general doveo je u pitanje politički cilj NATO intervencije protiv Jugoslavije: sprečavanje (navodnog) kršenja ljudskih prava Albanaca – bombama. Tvrdio je da Amerikancima uopšte nije stalo do humanitarne pomoći. Hteli su da pokažu, i dokažu, kako je NATO i dalje potreban.

Političke strasti u Bonu general Lokvaj je doveo do usijanja knjigom „Kosovski konflikt, put u rat koji se mogao izbeći”, koja je obuhvatila (kritično) vreme od kraja novembra 1997. do marta (početak bombardovanja) 1999. godine. Knjiga je pisana u kasnu jesen 1999. Iz štampe je izašla u martu 2000. i imala je snažan medijski i politički odjek. Na osnovu ove knjige i intervjua sa generalom, nastao je poznati film novinara prvog programa javnog televizijskog servisa „Sve je počelo jednom laži”. Usledila je burna rasprava u javnosti i Bundestagu.

Posebno su gnevno, i pogođeno, reagovali ministri odbrane i spoljnih poslova Šarping i Fišer: knjiga i film su otkrili njihove laži o postojanju famozne „Potkove” (srpski: Potkovice). Naime, Fišer i Šarping su tvrdili da postoji „detaljan plan vlade u Beogradu” o etničkom čišćenju i proterivanju Albanaca. Gotovo svi (važni) zapadni mediji su – pozivajući se na izjave nemačkih ministara – plasirali, bez zadrške, kao udarnu vest, priču o (nepostojećoj) „Potkovi”

General Hajnc Lokvaj je i tada – znatno pre objavljivanja knjige i snimanja filma – u polemici s ministrom odbrane (to će biti jedan, iako ne i jedini, razlog da ga ovaj promptno penzioniše) dovodio u sumnju, i poricao, postojanje plana o etničkom čišćenju. Veliku prevaru s „Potkovom” otkrio je, i 10. januara 2000. obelodanio uticajni nemački nedeljnik Špigl.

Ispostavilo se: priču da postoji (navodni) plan o masovnom proterivanju Albanaca Nemcima su, poverljivo, doturili (i podmetnuli) Bugari – što je Sofija, godinama kasnije, i priznala. Novinari francuskog „Monda” – dnevnika koji je izdašno eksploatisao ovu famoznu priču – konstatovali su, takođe sa zakašnjenjem: da se radi (i da se radilo) o „arhetipu lažnih vesti koje emituju zapadne armije, a potom preuzimaju sve glavne evropske novine”.

Na dan početka NATO agresije, 24. marta 2001. međunarodna organizacija „Lekari za sprečavanje nuklearnog rata” (organizacija koja je 1985. dobila Nobelovu nagradu za mir) dodelila je generalu Lokvaju, autoru knjige o „kosovskom ratu”, priznanje za hrabrost pod zvučnim imenom „Klara Imervar”. Reč je o prvoj ženi doktoru nauka (hemičarki) u Nemačkoj Klari Imervar (1870–1915), angažovanom pacifisti, žestokom protivniku da se nauka (u ovom slučaju hemija) koristi kao hemijsko oružje. Bila je, inače, supruga Frica Hobna, takođe hemičara, nobelovca.

Ova lekarska organizacija je uputila članovima Odbora za spoljnu politiku i Odbora za odbranu Bundestaga zahtev da se, podstaknuta upravo nagrađenom knjigom i televizijskim filmom „Sve je počelo jednom laži”, formira komisija za „utvrđivanje istine o ratu za Kosovo”. Na dan uručivanja priznanja generalu Lokvaju pročitan je zajednički odgovor dva odbora nemačkog parlamenta. U njemu je, između ostalog, konstatovano kako „nema potrebe za formiranjem komisije koja bi utvrdila istinu”. Film koji je poricao postojanje humanitarne katastrofe i etničkog čišćenja – kao izgovora za NATO agresiju – je okvalifikovan u ovom odgovoru, kao „dezinformaciona kampanja”.

Zahvaljujući na velikom priznanju, Hajnc Lokvaj je upozorio kako „zdrav razum i istorija” nalažu da se bude podozriv prema ratovima iz „humanitarnih razloga i motiva”. Podsećajući da se sada, dve godine nakon agresije, „kad se magla ratne propagande i dezinformacija malo razišla”, mogu nazreti „obrisi stvarnosti neposredno pred rat”, Lokvaj je spomenuo nekoliko nepobitnih činjenica. Dve sedmice pre početka rata, 11. marta, pokrajinski sud u Minsteru konstatovao je – u procesu koji se ticao prava na azil: kosovski Albanci u Jugoslaviji kao celini i regionalno nisu izloženi progonima – ni sada, niti su to bili u prošlosti. Nedelju dana pre početka rata Savezni ured za izbeglice došao je do istovetnog zaključka!

Te procene, rekao je Lokvaj, zasnivale su se na izveštajima Ministarstva spoljnih poslova o stanju na Kosovu i Metohiji. A stručnjaci koji su sačinili te izveštaje, diplomate, „bili su sigurno svesni odgovornosti koju su time preuzeli”. Samo nedelju dana pre početka rata, 17. marta 1999, glavni štab misije OEBS-a na Kosovu je, između ostalog, konstatovao: „Za sada nema takozvane humanitarne katastrofe. Niti se ona očekuje. Pod uslovom da se nastavi pružanje pomoći…” General je zaključio: da bi sprečio fiktivnu humanitarnu katastrofu – NATO je započeo rat. „Humanitarna intervencija” branitelja „zapadnih vrednosti” izazvala je potom dve realne humanitarne katastrofe – surovo proterivanje kosovskih Albanaca za vreme rata i surovo proterivanje većine Srba, Roma i drugih manjina posle rata…

Govoreći o „poukama iz rata za Kosovo”, tadašnji predsednik Nemačke Johanes Rau je, na zajedničkoj sednici Gornjeg i Donjeg doma, Bundesrata (veće pokrajina) i Bundestaga (parlament) upozoravao: Moramo pokušati da preventivnom politikom izbegnemo pogrešnu alternativu kako ne bismo na sebe navukli krivicu za upotrebu vojne sile koja pogađa i nevine.

„Objektivno svodeći bilans rata za Kosovo, uviđamo da vojna intervencija”, konstatuje Rau, „nije ostvarila nijedan od postavljenih ciljeva. A Bundesver se pretvorio (i pretvara) u intervencionističku vojsku…” Predsednik je, u naglašeno kritički intoniranom govoru, upozorio na „potrebu budnosti” i opreza kad je u pitanju (makar suptilna) militarizacija koja rat kao političko sredstvo ponovo čini salonskim i otvara vrata širenju intervencionističkog mentaliteta.

Još jedno Rauovo upozorenje na budnost: „Ostanimo budni kad u politici prevlada stanje svesti u kojem međunarodno pravo gubi važnost, čime se podriva pravno ustrojstvo (jedne) države. (…) Ostanimo budni pred dezinformacijama medija koji ne prezaju od toga da se pretvore u prenosnike ratne propagande iz štabova zaraćenih strana! Još nismo u Orvelovoj 1984. Još nemamo Ministarstvo istine. Još ne važi povik Velikog brata: rat znači mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć!”

General Lokvaj se posebno bavio famoznim slučajem Račak. Temi o kojoj se minulih dana dosta govorilo. I o kojoj će se, pred martovsku godišnjicu NATO agresije, još više govoriti. Za ovu priliku spomenućemo samo jednu, važnu, Lokvajevu konstataciju: „Nema nijednog pojedinačnog događaja koji je u tolikoj meri kao ‘masakr’ (navodnice su generalove) u Račku uticao na dalji razvoj sukoba na Kosovu i prokrčio put za rat protiv SR Jugoslavije. Na tom događaju se vidi koliko ljudska patnja može da bude instrumentalizovana u političke svrhe”.

I za kraj ovog teksta, dva detalja iz celovitije ocene nemačkog generala famoznog američkog diplomate Vokera. Šef verifikatorske misije (Vilijam Voker) ponašao se, kaže Lokvaj, krajnje „neprimereno, odstupajući od pravila koje važe za osobu s diplomatskim statusom. I koja je gost u nekoj zemlji”. Voker je (teško) optuživao (samo) na osnovu spoljnih znakova i svedočenja žitelja sela (Račak) i davao pogrešne podatke o mrtvima. „Takvo ponašanje ne bi mogla da dozvoli nijedna država koja ima minimum poštovanja prema sebi.”

A upravo je takva osoba – preuranjenim izjavama i presudama – obeležila i odredila ponašanje i ocene drugih organizacija i vlada. One su, s nehajnom lakoćom, bez provere, preuzimale Vokerove „konstatacije” i na tim (pogrešnim) osnovama gradile svoju politiku… Na osnovu toga, general Lokvaj zaključuje: „kažnjavanje Savezne Republike Jugoslavije bombardovanjem – koje je usledilo samo na osnovu jedne (inicijalne) sumnje – moglo bi se nazvati ‘međunarodnom linč-pravdom’”.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: Sueddeutsche Zeitung Photo/Alamy Stock Photo

BONUS VIDEO:

QOSHE - General koji je raskrinkao antisrpsku laž - Miroslav Stojanović
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

General koji je raskrinkao antisrpsku laž

17 0
05.03.2024

U danima (pre)punim istorije, i njihovim okruglim godišnjicama (četvrt veka) s fatalnim posledicama po našu nacionalnu sudbinu (februar s famoznim Račkom i Rambujeom, mart s početkom NATO agresije) spomenuto je, s razlogom, mnogo ličnosti koje su u tim događajima igrale po nas zlokobnu ulogu. Od Bila Klintona, Madlen Olbrajt, Tonija Blera do Gerharda Šredera i Joške Fišera.

Pomalo je, bez razloga, međutim, zaboravljeno ime čoveka koji je u tom košmarnom vremenu imao hrabrosti da se jeretički suprotstavi opakoj laži, koja je poslužila kao „inicijalna kapisla” (Račak) za tromesečno, nemilosrdno i razarajuće bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Zapravo Srbije i Srba. Reč je o nemačkom (brigadnom) generalu Hajncu Lokvaju (1938–2016) koji je tu drsku istinoljubivost skupo platio: dvostrukim izopštenjem i političkim anatemisanjem.

U martu 1999. godine ga je tadašnji ministar odbrane u vladi (socijaldemokratskog) kancelara Gerharda Šredera, ratni huškač Rudolf Šarping (takođe socijaldemokrata) prisilno penzionisao. Nemačka vlada ga je potom sprečila da nastavi posao, na jednom od rukovodećih položaja u Organizaciji za evropsku saradnju i bezbednost (OEBS), čija bečka centrala je htela – i pokušavala – da ga, po svaku cenu, zadrži i kao civila.

Nije mu oprošteno što je javno polemisao sa dotadašnjim šefom, ministrom odbrane Šarpingom i uterivao ga u laž. I ministrova osveta je stigla. A reč je, da podsetim, o ministru koji se zaista nadmetao u ratnohuškačkoj retorici (vatrenoj pripremi javnosti za bombardovanje Srbije i prvi ulazak Nemačke u rat posle 54 godine) sa njegovim kolegom, šefom diplomatije (iz stranke Zelenih) Joškom Fišerom.

Dok je nekadašnji zakleti pacifista Fišer označavao navodno etničko čišćenje kosmetskih Albanaca kao genocid – upoređujući ga sa Aušvicom – Šarping je sumanuto „asistirao” – govorio je o (izmišljenom) koncentracionom logoru usred Prištine, na fudbalskom stadionu! Ako je vlast u Bonu uspela u Lokvajevom (drastičnom) izopštavanju, nije uspela da „disciplinuje” generala. A sve je pokušala da ga diskredituje i ućutka.

Hajnc Lokvaj je govorio otvoreno i prkosno, ono što se kosilo sa zvaničnim zapadnim (i nemačkim) NATO stavovima, gde god su ga pozivali. Na skupovima i u televizijskim emisijama. Sve dok mu i tamo nisu zalupili vrata. A onda se neposlušni general, impresivne vojničke karijere, u jesen 1999. latio pisanja knjige o „kosovskom konfliktu”, na osnovu izvornih dokumenata kojima je raspolagao OEBS.

Da, sasvim kratko, predstavimo junaka ove priče. Jedan od najpoznatijih nemačkih generala imao je doista udžbenički uspešnu karijeru. Stupio je, kao regrut, u Ratno vazduhoplovstvo 1959. godine. Ministarstvo odbrane omogućilo mu je, da u uniformi, studira ekonomiju u Kelnu. Generalštapsko obrazovanje stekao je na akademiji Bundesvera u Hamburgu.

Od........

© Нови Стандард


Get it on Google Play