Poznati francuski mislilac Pjer Burdije pisao je još pre nekoliko decenija o tome kako talasi globalizacije „s one strane Atlantika” sistematski urušavaju francuski ekonomsko-socijalni sistem. Opisujući neoliberalnu paradigmu, on je ukazivao na jedno od njegovih najvažnijih stremljenja – a to je ono o rušenju svih oblika kolektiviteta. Naime, neoklasična ekonomija jedino zna za pojedinca, bilo da je reč o preduzećima, sindikatima ili porodicama, a tom destruktivnom cilju posvećene su i sve političke mere, od kojih je svakako najvažnija podrška konceptu finansijske deregulacije. Burdije je kao tipičan primer navodio čuveni multilateralni sporazum AMI (AMI – Accord multilatéral sur l’investissement) kojim su ulaganja stranih preduzeća potpuno izuzeta iz nadležnosti nacionalnih država, čime je obezbeđeno kretanje ka ostvarenju neoliberalne utopije.

Francuski sociolog je ukazivao da je snaga neoliberalizma u sprezi finansijskih deoničara i sredstava za brz prenos informacija, što ovom kapitalu omogućava neviđenu mobilnost i kratkoročnu rentabilnost ulaganja. Na taj način ovakvi deoničari imaju mogućnost da neprekidno ucenjuju menadžere preduzeća koji svoje kompanije nastoje da prilagođavaju „zahtevima tržišta”. Istovremeno se uspostavlja vladavina apsolutne fleksibilnosti i stvara invidualizacija odnosa između poslodavca i zaposlenih. Tako se u ekonomskoj sferi kreira „darvinistički odnos”, koji je jedna vrsta strukturalnog nasilja koje proizvodi teške društvene i moralne posledice: nezaposlenost, prekaritet, društvenu patnju, itd.

Francuski teoretičar je isticao i da neoliberalizam stvara karakterističnu kulturu unutar preduzeća, koja se ne ogleda samo u sve većem broju radnika koji se angažuju na određeno vreme, nego i u neograničenim mogućnostima tzv. mobinga, koji se ispoljava u stalnom strahu zaposlenih od otkaza ili premeštaja na slabije plaćeno radno mesto. Sve to utiče na porast broja samoubistava i upotrebu opojnih droga. Radi se o psihološkim strategijama osmišljenim kako bi se obezbedila potpuna kontrola nad zaposlenima, ali i širom društvenom zajednicom. Razume se da je tu i rezervna armija nezaposlenih koja je po prirodi svoga statusa atomizovana i gotovo potpuno isključena iz društva.

Za Burdijea su se „prva signalna svetla” u Francuskoj upalila 1970-ih godina prošlog veka, kada se pojavilo nasilje u predgrađima koje je povezivao sa tzv. prostornom segregacijom (fenomen pariskih predgrađa je počeo tada – prim. autora). On je ovaj problem analizirao u širem društvenom kontekstu, koji je kasnije opisivao jednom od svojih najpoznatijih metafora o „levoj i desnoj ruci države”. Tako je pojavu društvene patnje povezivao sa sve manjim novčanim izdvajanjima u oblastima obrazovanja i socijalnih davanja čija je ministarstva nazivao „levom rukom države”, nasuprot sve većim izdvajanjima za „desnu ruku države” koju simbolizuju ministarstva sile i sektor finansija. Odnos između ove dve ruke države je takav da – pod izgovorom globalizacije – desnu ruku države zapravo više i ne zanima šta radi leva ruka države. Ipak, svi ovi procesi, koji su se naslućivali pre nekoliko decenija, došli su do punog izražaja tek po okončanju Hladnog rata.

O tome šta se suštinski dogodilo posle kraha Sovjetskog Saveza verovatno je najlucidnije pisao veliki ruski filozof i geopolitičar Aleksandar Sergejevič Panarin.........

© Нови Стандард