Preostaje nam još da, što kraće, razmotrimo rezultate te države i naroda, kakvi su se pokazali tokom vremena. Već je ranije rečeno da se moralo odustati od dalje helotizacije Peloponeza; Arkađanima je oduzeta Tegeja, Argivcima Tirint, a inače se moralo zadovoljiti hegemonijom nad najvećim brojem Peloponežana i njihovom vojnom obavezom. Države najrazličitijeg obima, porekla i političkog delovanja stavljale su se pod vlast Sparte u cilju ratovanja i vođenja spoljne politike; ona je bila nadmoćna nad svima kao vojna sila, a i nad pojedincima po svojoj unutrašnjoj političkoj snazi i kompaktnosti. Jedan oblik države, sasvim nepodnošljiv Spartancima, oni su na mnogim mestima nasilno potisnuli tokom 6. stoleća: tiraniju, i to ne samo peloponesku (Kipselida u Korintu, Eshina u Sikionu), nego i tiranije na većem broju ostrva u Heladi i na obali Jonije. Tirani su međusobno obrazovali neku vrstu lanca, koji se morao prekinuti duhom spartanske moći; možda je neželjeni prizor bila ona bolja sudbina siromašnog naroda u većini država tiranâ, u poređenju sa sudbinom perijeka i helota. Oligarhije, koje su došle na mesto oborenih tirana, najpre su u Sparti imale jedini oslonac; a ako Sparta nije prognala tiranina, možda je to činila već demokratija. Ali svojim intervencijama protiv Pizistratida u Atini Spartanci su se umešali u stvar koju nisu shvatali; sve što su nameravali pretvorilo se u suprotno, Atina je postala demokratska, postala je moćnija i veća. Tad su se Spartanci, veli Herodot, žalili na dvojaku hudu sreću: prognali su ljude, koji su se kao gostoprimljivi pokazali, s njihovih imanja (Hipija), a zato im Atinjani nisu ni zahvalili; tek tad se uvidelo da su samo tirani mogli Atinu držati u položaju poslušnih, slabih i pokornih prema Sparti. A da bi se Atinjanima stvorile teškoće bar u njihovoj blizini, Platejce su namerno uputili na savez s njima, pa tako Atinjanima doneli mržnju sve ostale Beotije.

Zatim je ponašanje Sparte u persijskim ratovima bio slep egoizam i hladnokrvno predavanje ostalih Grka, u uverenju da se tako za sebe može sačuvati Peloponez, čak i po volji Persijanaca. U rat kod Maratona Spartanci su namerno zakasnili; u ratu s Kserksom namerno je žrtvovana mala Leonidina četa, da bi Sparta ostala slavna, a da se njena glavna snaga ne bi izlagala porazu (85). Iz Herodota je poznato šta je bilo potrebno da bi se, protiv volje Spartanaca, omogućila bitka kod Salamine. Na početku rata s Mardonijem nameravali su da se iza zidina Korinta odmaraju u jeku najozbiljnije borbe, ostavljajući na cedilu Heladu, dok im mudri Hilej iz Tegeje nije objasnio da ima i drugih kapija za ulazak na Peloponez, ukoliko bi se, recimo, Atinjani i Persijanci držali zajedno. Onda je u poslednjem trenutku doneta najvažnija odluka u spartanskoj povesti: veliki pokret cele vojne sile. Pobedom kod Plateje ponovo je preuzeto ono ranije izgubljeno rukovođenje svegrčkim poslovima. Svakako, nisu ostvareni neki posebno ograničeni i bestidni zahtevi, čijoj se naivnosti čovek ne može načuditi, na primer, da se zidine Atine ne izgrade ponovo, da se maloazijski Grci premeste u Evropu, čak da se Atinjani prisile da pomognu u razaranju zidina drugih gradova izvan Peloponeza. (86)

Izgleda da su svi Spartanci, kao i stari Rimljani, postali jednaki do 6. stoleća: svi su imali samo jednu misao, poznavali samo jedno pravo – povećati moć Sparte (την Σπαρτην αυξειν). Ali otada se mogu upoznati pojedine moćne individue, sve u potajnoj pobuni protiv zakonskih ograničenja i lišavanja u zavičaju, čak i sa jedva uzdržanim gnevom prema svemu i svačemu.

Najpre je, uprkos svoj propisanoj jednakosti, sve najedala pohlepa za pojedinačnim posedom. U celom ostalom grčkom svetu novac je već bio umnogome postao merilo i uslov uživanja i moći, a dopuštao je veliku, mnogostranu živost duha; međutim, trebalo je da Spartanac ostane siromašan i jednostran, dok se bar političkim moćnicima sa svih strana nudilo podmićivanje. Doduše, efori paze na svaki komad novca koji poseduje kralj, ali nisu ni oni baš uvek nedostupni, a prilikom ponovne izgradnje zidina Atine, uprkos protestu Sparte, postavlja se samo pitanje da li je Temistokle njih podmitio ili prevario. (87)

Već u 6. stoleću susrećemo strašnu ličnost kralja Kleomena, kome se, izgleda, efori više nisu mogli stvarno odupreti. Svakako, on je jednom odbacio pravo podmićivanje, ali to da se u njegovoj kući, ipak, svakodnevno govorilo o takvim stvarima, odaje nam drugim jednim povodom njegova osmogodišnja kći Gorgo, opominjući ga: oče, taj stranac (bio je to Aristagora) će te sigurno podmititi, ako ga ne ostaviš i odeš odatle (Herodot, V, 51; videti i III, 148). Inače, njegovi postupci obiluju ogrešenjima o bogove i ljude, izmešanim sa gnusnim sujeverjem; taj isti čovek, koji je podmitio Pitiju protiv svog suvladara, kralja Demarata, pri svakom naumu konsultovao je balsamovanu glavu svog ranijeg, ubijenog druga (88). U pripovedanju Herodota liče na strašan san njegovo bekstvo, huškanje Arkađana, njegov povratak, ludilo i samoubistvo. Veoma je sumnjivo što je taj čovek, baš s obzirom na njegove arkadske spletke, iz straha (VI, 75) vraćen u Spartu „da bi ponovo vladao kao ranije“. – Zatim sledi Pausanija, kao slična mešavina sujeverja i bezbožnosti (89). Možda je bilo nemogućno obuzdati spartanskog vođu, koji je već tad dobio bitku kod Plateje; samo, on je, kivan na svu postojeću Spartu, čak i helotima obećao slobodu i učešće u poslovima države, ukoliko se pobune i pomognu mu da izvrši potpuni prevrat. Zavera koju je ranije skovao sa Persijancima, pokoravanje svih Grka, pa i Spartanaca, velikom kralju, bilo mu je donelo samo kratkotrajno tamnovanje, pa je (bez sumnje, u naknadu za novac) ponovo oslobođen; tog puta su, s obzirom na blisku opasnost, morali da pomognu efori, ali su mu neki od njih dali mig da pobegne u hram Atine Halkioik. Međutim, tu je on našao – u svetu poznati – kraj, verovatno, zato što je bilo previše opasno spasavati ga, s obzirom na opšti nadzor. – U Tegeji je umro kao begunac pobednik iz Mikale, Leotihid, koji je dopustio da ga kupe u pohodu na Tesaliju i uhvate, dok je sedeo na rukavu punom novca (90). Ipak su u Sparti nastavili s podmićivanjem, čim bi nešto trebalo postići; samo, nije se smelo ograničiti na kraljeve, koji su i inače bili pod velikom prismotrom i redovno malo šta mogli, kao što je kasnije i Perikle sa onih deset talenata koje je svake godine slao u Spartu, da bi odložio izbijanje velikog rata, „imao u vidu sve ugledne“. Ali jedno je bilo Spartancima jasno: veliko iskušenje kojem su bili izloženi njihovi ljudi na dugotrajnoj i važnoj zapovedničkoj službi izvan zemlje. Verovatno su iz tog razloga digli ruke od započetog osvajanja hegemonije nad Grcima (91), pa prepustili Atinjanima da sprovedu svoju. To je izraženo u odluci iz 473. godine pre n. e.: za Spartu nije korisno da se ističe na moru (92), dok je u Atini tada sav narod stalno bio spreman za pokret, a i saglasan i opremljen za slanje sve do Egipta. Zatim je opet bilo mirnih i uljudnih kraljeva, kao Arhidam II, koji je stakao najveće zasluge prilikom velikog zemljotresa 464. godine i zbivanja koja su potom usledila. Stvarno stanje stvari pokazalo se kad su pri tom izgubili život mnogi Spartanci, usled opšteg ustanka helota iz Lakedemona i Mesenije, ne uzalud nazvanog treći mesenijski rat. Pomoću svojih peloponeskih saveznika Spartanci su posle devetogodišnjeg rata ponovo zavladali. Činjenica da su oni, na zapovest proročišta u Delfima, morali dopustiti da se „usled jednog ugovora“ protivnici povuku, umesto da ih unište ili bar još jednom porobe, već je bila znatan korak naniže za moć Sparte; samo, tad je to još mogla izvesti sama! Veća je opasnost na početku rata pretila Sparti, kad je morala da zamoli za pomoć Atinjane. Ovi su bili prispeli, njih 4000, te su pomogli opsadi preduzetoj protiv ustanika, ali je ta drska, blistava grupa, iz koje je izbijao duh novoga, ubrzo bacila spartansku vladu u veliku brigu, tako da su je otpustili da se Sparta time ne bi zarazila, a i da je ne bi prozreli drugi.

Vojni pohodi koje je Sparta preduzela u sledećim periodima bili su neizbežna stvar pijeteta, kao što su pomaganje srodnim Dorcima i, kasnije, Delfima protiv Fokide; u beoćanskim sporovima (oko 455) Sparta je želela da podigne Tebu protiv suprotnog polisa, Atine; pomogla je pobedi kod Tanagre, pa je čak jednom svoje Poleponežane povela na Atiku, ali je sve to bilo samo povremeno i bez neke revnosti. Sa sklapanjem takozvanog tridesetogodišnjeg prekida (445) Sparta je objavila kako želi još samo održavanje status quo-a (τα υπαρχοντα σωζειν), pa se boji njegovog ugrožavanja ratovima; da neće slušati žalbe svojih saveznika protiv spoljnjeg neprijatelja, niti im verovati; da će se prevariti onaj ko se bude nadao njenoj pomoći, jer Sparta će radije ostati na svome i oklevaće dok protivnici ne udvostruče svoju moć; u poređenju s političkim postupcima Atine, činilo se da se Spartanci drže duha časnih predaka (93). Nema sumnje da su tom oklevanju pripomogli potajno davani atinski novci u cilju podmićivanja; ali je u tome sudelovala i valjana procena situacije: Sparta je stvarno imala svoje principe (τò δοκουν ημιν), kako to kaže kralj Arhidam kod Tukidida; ona nije potcenjivala protivnika, niti se unapred oslanjala na njegove greške, tj. ona nije podlegala mašti i trenutku, kao Atina sa svojom narodnom skupštinom; njome je upravljala vlada. Zatim, samo vreme je radilo u prilog Sparti, utoliko što je svuda u demokratskim polisima Helade prisutna bila i po jedna potlačena aristokratska stranka, a ujedno je Atina tako surovo tlačila svoje saveznike da se mnogo čemu mogla nadati od njihovog nezadovoljstva. Tako je Sparta, kad je konačno izbio peloponeski rat, mogla formalno da izjavi da želi da oslobodi Heladu; sigurno je na svojoj strani imala brojne simpatizere (94). „Većina ih je bila gnevna prema Atinjanima; bili su to oni koji su ih se hteli osloboditi, ili su živeli u strahu da će dospeti pod njihovu vlast“ Oni koji su tada, inače, među uglađenim ljudima u Grčkoj nazivani „Lakonizoni“ nisu bili nužno političke pristalice Sparte, nego su se samo divili njenoj životnoj orijentaciji; a ako je Sparta za njih i bila stvar mode, u tome se, ipak, krio znak toga doba.

U prvoj polovini rata su već rado zadržavali Spartance na Peloponezu, a kad god su to mogli, slali su u rat vojske saveznika sa spartanskim vojskovođama; okolnost da se 425. na Sfakteriji Atinjanima predalo 292 čoveka, među njima 120 iz vladajuće kaste, bila je događaj od najvećeg značaja, pa su Atinjani sasvim dobro znali zašto su odbili spartanski predlog za razmenu tih zarobljenika za isti toliki broj zarobljenih Atinjana (95). Kredit Sparte se, potom, još povećao pod vođstvom Braside, jednog od malobrojnih simpatičnih likova svoje kaste, čije ga glavne ličnosti, razume se, prosto nisu trpele i nisu dovoljno podržavale, inače bi on još dalje doterao sa svojom „hegemonijom dobiti“. Za sve to vreme Sparta se nije mogla osloboditi brige, koju su joj stvarali njeni heloti, uvek spremni za bekstvo, čak i Mesenijci koji su se utvrdili u Pilu; iako su takve opasnosti otklonjene potajnim ubistvom 2000 helota, ipak je takozvani mir Nikije (421. pre n. e.) bio poželjan, budući da je bar trenutno dopustio smirenje te unutrašnje krize (96). Ipak u tim godinama takozvanog mira Sparta, ipak, više gubi, a atinski i demokratski uticaj na poluostrvu raste, pa su tek ekspedicija Atinjana na Siciliju i ono što je s tim bilo povezano, stvorili umnogome prostor da se razmahnu Spartanci. Pre svega je u drugoj polovini rata Peloponez postao sigurno tlo, pa su mogli (97) da, po savetu Alkibijada, krenu na Atiku i da, zahvaljujući savezu sa kraljem Darijem Notom, dobiju kako novac za svoje, sad već neophodne pohode flote, tako i pomoć satrapa, razume se, uz obećanje da će tom kralju dati grčke gradove u Maloj Aziji. S pobedom kod Egospotamoi i predajom Atine pod najboljim uslovima završen je rat, pa je Sparta u toku više od tri desetleća potom, u celini uzev, uživala suprematiju u Grčkoj.

Svakako, rukovođenje državom i njenom politikom u poznijim vremenima rata pripadalo je manje kralju Agisu, koji je povremeno zlostavljan i kome je čast kuće Alkibijad teško ukaljao (98), nego jednom savezu sposobnih Spartanaca, koji su verovatno u svojim rukama držali eforat. Mora biti da su oni izabrali one vođe od kojih je jedan vredeo koliko cela vojska, budući da su oni umeli da čete saveznika i najamnika upotrebe tako kao da je to lakedemonska vojska – Kalikratid, Gilip, Klearh, Lisandar i drugi, razume se, sa izuzetkom prvog navedenog, skoro sve sami ljudi koji su ulivali strah i koji su odgovarali tadašnjoj situaciji. Kad je Gilip Sikeliotima poslat u pomoć samo s četiri lađe, oni su, ipak, u njegovoj palici i njegovom ogrtaču spoznali simbol i veličinu Sparte (99). Agesilaj je u svoj pohod na Malu Aziju poveo samo trideset pravih Spartanaca, u osnovi, samo jedno ratno veće. Po uobičajenom navođenju (100), ta nova spartanska hegemonija imala je nad ranijom atinskom tu prednost što Sparta nije zahtevala ni lađe ni novac, nego samo potčinjavanje; samo, u stvarnosti Sparta je godišnje skupljala, naročito iz dažbina svojih podanika, hiljadu talenata (101), a ne može se znati ni to da li je to „vrbovanje“ (στρατολογειν) u zemljama tih podanika prolazilo bez ikakve prinude. Ipak, Sparta je izborom pomenutih vojskovođa kasnije stvar uzimala previše olako; kome je bila potrebna ozbiljna spartanska intervencija, taj nije sebi dopuštao slanje nikakve vojske s vođom neznalicom (102). Vlast Sparte bila je tad bitno osigurana strankama, kojima je ona svuda, pa i krajnjim sredstvima, pomagala da pobede. Po rečima tih vojskovođa i onih koji su, kao papagaji, ponavljali njihove reči, Sparta je postala „vaspitač“ Helade, a već je ranije Perikle, u ime Atine, pretendovao na to isto (103). „Svi su gledali na spartansku državu kao na pedagoga ili učitelja dobro uređenog života i čvrstog ustrojstva.“ (104)

Samo, kad izbliza pogledamo, toj državi su pretila velika i neizlečiva unutrašnja zla. Pre svega, čovek u kome je ona videla svoje glavno oruđe, svoj izraz, Lisandar. Kakav lik! U njemu se spaja opakost Spartanca, pobunjenog protiv poretka svog polisa, sa onom rutinom svekolikog zla kakva je postala svojstvena preostaloj Grčkoj u divljanju peloponeskog rata. On se razume u najstrašnije klubove, kao kakav Atinjanin, oko sebe drži brbljive slugeranje i pesnike udvorice, pa daje i da mu se prinose žrtve kao kakvom bogu. Kao i o Alkibijadu u vezi sa Atinom, tako bi se i o njemu moglo reći: Sparta ne bi izdržala dva Lisandra, samo što je Alkibijad još ostao simpatičniji lik.........

© Нови Стандард