Tokom svih izbornih ciklusa od početka višestranačja u Srbiji, svedoci smo da mnoge liste koje se takmiče za ulazak u Narodnu Skupštinu, traže i dobijaju javnu podršku nekih poznatih intelektualaca. Najčešće se ime ovih nestranačkih intelektualaca pominje u javnosti kao podrška izbornoj listi, a ređe se sami intelektualci nalaze na prolaznim mestima među budućim poslanicima. Veoma retko se intelektualci nalaze na neprolaznim mestima na listi, odnosno na njenom samom dnu (od 245. do 250. mesta), kako bi u javnosti svojim prisustvom „pojačali” listu, bez ikakve volje da uđu u praktičnu politiku.

Stranke (odnosno koalicije stranaka i pokreta) smatraju da im je podrška nestranačkih intelektualaca potrebna zato što procenjuju da intelektualci poseduju upotrebljiv ugled u javnosti ili prepoznatljivost u obrazovanijem delu glasačkog tela (naravno, u istom paketu stranke mogu dobiti i savete intelektualca oko izborne analitike). Tako bar stranke obrazlažu potrebu za dobijanjem javne podrške od strane intelektualaca. Najčešće se radi o zabludi. Zašto?

Prvo: zato što politika suštinski jeste volja, a ne znanje. Druga je stvar što se na političkoj sceni često uočavaju negativne posledice nepostojanja ni kritične (minimalne) količine znanja, kada se ogleda samo brutalna volja materijalizovana u političarima bul-terijerskog karaktera. Tada se potire svaka ideja znanja u političkom zanatu, na scenu stupaju generacije političara bez ikakvog ozbiljnijeg filosofskog, umetničkog ili istorijskog obrazovanja. Ove ambise pokušavaju da nadoknade pohađanjem „soroševskih” kurseva ili kupovinom diploma. Karakterologija ovakvih političara – koji neobrazovanost nadoknađuju mešavinom ekstremizma i aktivizma – produkuje atmosferu između „zavađenih rovova”, odnosno referendumsku politiku u stilu – mi ili oni.

U takvoj neukoj i polarisanoj atmosferi stvara se utisak da nam nisu potrebni opštost i teorijske ideje; da u politici ne postoje prelazi, finese i gospodske nijanse; da na čelo izbija onaj čija volja protivljenju svega što dolazi sa suprotne strane odaje utisak najveće hrabrosti. Ako zanemarimo ovu neslavnu praksu da često imamo posla sa političarima bez skoro ikakvog znanja, odnosno ako posmatramo unutrašnju dilemu kada postoje i jaka volja i veliko znanje, iskustvo od „krvi i mesa” uvek će dati prednost volji. Za svaku političku organizaciju mnogo više znači 20 ljudi u unutrašnjosti koji na terenu prave kapilarnu organizaciju, nego 20 intelektualaca koji sopstvenim imenima podržavaju tu istu političku organizaciju. Koliko god da se ova trvdnja ne dopada spekulativnim razumu – iskustvo bilo koje organizacije stvoreno u „blatu i prašini Srbije” govori suprotno.

Drugo: zato što je uticaj uglednih intelektualaca, koji imenom podržavaju liste u izbornom procesu, najčešće „dimna zavesa”. Ova zabluda – koja se potvrdila u praktično svim izbornim ciklusima – nastala je kao rezultat kako pragmatičnih tako i psiholoških faktora, kojima se precenjuje uticaj intelektualaca na biračko telo. Veliki broj pregleda na društvenim mrežama kada nastupaju neki intelektualci (koji često „dobacuju” i do cenzusa), po pravilu se ne konvertuje u podršku na izbornim listićima. Popularnost u jednoj sferi nije automatski i popularnost u drugim sferama. Kada bi se uzimala samo podrška na svim oblicima internet komunikacija, kao ključni arbitar za politički izbor, u drugom krugu budućih predsedničkih izbora bi se verovatno našli Ceca „nacionale” i Prijovićka „anti-nacionale” (pošto ova uticajna dama ne želi da je „Srbi svojataju”). A možda bi se našli Kristijan Golubović i Baka Prase?

Naravno, prethodna konstatacija je iznesena kao grubo pojednostavljenje fenomena disproporcije između političke volje glasača i uticaja pojedinaca putem društvenih mreža. Pod psihološkim faktorima podrazumevamo da mnogi stranački lideri........

© Нови Стандард