Koji pojam spaja „slučaj profesora Dinka Gruhonjića”, „Kuću cveća”, Javni servis građana Srbije, televiziju „N1” i režisera Veljka Bulajića? Drug Tito, naravno!

Nedavno se gradonačelnik Beograda u „tehničkom mandatu” Aleksandar Šapić obratio javnosti sa inicijativom da se posmrtni ostaci Josipa Broza premeste u njegov rodni Kumrovec, kao i da nakon toga „Kuća cveća” postane muzej srpske istorije. U nastavku obraćanja, Aleksandar Šapić je dodao da u takvom muzeju „treba da počivaju ljudi koji su nas zaista branili, od Stepe Stepanovića, Živojina Mišića, Radomira Putnika i ostalih. To su ljudi kojima se Evropa divila i koji su je branili u Prvom svetskom ratu od Nemaca, koji bi sada da nas proglase genocidnim”.

Po prvi put u našoj istoriji ovakva inicijativa dolazi sa zvaničnih pozicija, odnosno od nekoga ko je trenutno na vlasti i ko ima realnu šansu da nakon izbora tu i ostane (podsećamo da je u prošlosti bilo inicijativa za izmeštanjem „Kuće cveća”, ali uvek od strane opozicionih stranaka i udruženja). Zato je u slučaju izborne pobede, na Aleksandru Šapiću ogromna istorijska odgovornost: da njegova inicijativa ne ostane samo „mrtvo slovo na papiru”. Posebno ako se podsetimo njegovog zaključka, gde se on pita „da li ćemo u Kući cveća odati poštu srpskim herojima time što ćemo napraviti muzej srpske istorije ili ćemo tamo ostaviti Josipa Broza Tita, austrougarskog kaplara i velikog zlikovca novije srpske istorije?”, čime je Aleksandar Šapić na sostvena pleća preuzeo veliki teret.

Njegova inicijativa zaslužuje podršku, bez obzira što postoji opasnost da se pretvori samo u predizbornu propagandu, kao i u realnu mogućnost da se ova inicijativa – i pored čvrste volje Aleksandra Šapića – nikada ne ostvari u praksi, zbog kočnica unutar njegove koalicione većine. Ako Aleksandar Šapić realizuje ovu zamisao – uz veliki otpor koalicionih partnera iz redova socijalista, kao i nekih jugotitoista iz tabora njegovih naprednjaka – obezbediće sebi upis u političku istoriju kao inicijator u krupnom koraku dalje detitoizacije Srbije.

Podsećanja radi, sve do „petooktobarske” revolucije nije bilo nikakvih inicijativa od strane vlasti za rehabilitacijom Draže Mihailovića, čak je nastavljena mračna titoistička praksa prećutkivanja, falsifikovanja i zastrašivanja. U prvoj deceniji posle pada Miloševićevog režima – a naročito za vreme dok je premijer bio Vojislav Koštunica – nepravda je, uz pomoć suvih istorijskih činjenica, počela da se ispravlja. Napravljeni su značajni koraci naučne revizije titoističkog svetonazora, kao što su „zakon o spomenicama”, kojim je i Ravnogorskom pokretu priznato da je bio antifašistički, kao i lična rehabilitacija generala Mihailovića.

Posle toga je nastupio novi period ćutanja, kada je u najvećim medijskim kućama ponovo prevladao jugotitoistički diskurs. Sve nas je trgao oštri i precizni ton Aleksandra Šapića – sigurno najvećeg poklonika đenerala Draže u vlasti – kada je izjavio da svako njegovo pominjanje Dragoljuba Mihailovića u pozitivnom kontekstu, izaziva bes kod jugotitoista. Aleksandar Šapić doslovce kaže: „Mi, Srbi, smo uspeli da, nakon Drugog svetskog rata, Mihailovića proglasimo za izdajnika, da ne znamo gde mu je grob, jer su mu komunisti i boljševici namenski, ko zna gde rasuli kosti, a Broza čuvamo na najlepšem proplanku i brdu u Beogradu. I dan danas, on tu počiva, bez obzira na svo zlo koje je naneo srpskom narodu, ubijajući ga u Prvom svetskom ratu, a onda preko 35 godina zatirući mu seme na svaki mogući način, nacionalno, politički, sociološki i kulturološki”.

Šapić jasno i decidirano pokazuje da poznaje i razume istoriju, jer izvodi zaključak da je jugotitoistički režim kancer srpskih nacionalnih interesa. On shvata ono što mnogi u javnosti ne žele da razumeju ili ne smeju da kažu naglas, odnosno da su „avnojevske granice” vratile Srbiju skoro na teritoriju pre Balkanskih ratova iz 1912. (akademik Čavoški, naučni rad iz 1986. godine). Posle dva balkanska rata i dva svetska rata – koje je Srbija sve dobila uz cenu od skoro tri miliona ljudskih žrtava – Srbija je, uz pomoć Brozovog režima, kažnjena zbog pobeda u ratovima!

Cenu je platio i prvi antifašistički pokret u Evropi na čelu sa Dražom Mihailovićem – koga je Brozov režim izjednačio sa zverski genocidnim režimom ustaša – gradeći tako „sindrom srpske krivice”. Aleksandar Šapić, opravdano, ne štedi ni Kolektivni zapad, jer ispravno kritikuje njihove namere da srpski narod – koga su baš ti zapadnjaci i njihovi vazali nemilosrdno i mučki ubijali po logorima i stratištima – proglase genocidnim. Želim da verujem, da inicijativa Aleksandra Šapića nije samo izborna propaganda, već da će iza njegovih reči doći i konkretna dela.

U isto vreme našu javnost je potresao slučaj vanrednog profesora na Univerzitetu u Novom Sadu Dinka Gruhonjića.........

© Нови Стандард