Kada je početkom 1960-ih godina prošlog veka Rastko Lompar dobio sina Mila, mogao je da mu podari kroz vaspitavanje bar dve velike prednosti. Prva, pošto je počivši Rastko bio diplomirani ekonomista, ostavio je sinu Milu široko prazno polje svetske literature, na kome mu sopstvenim autoritetom neće smetati. Druga, otac je vodio sina jedinca na Autokomandu, gde je mogao uživo da posmatra utakmice (čak i treninge!) legendarne Miljanove Zvezde.

Tako se dečak Milo – koji će kasnije postati univerzitetski profesor, čuveni pisac i teoretičar književnosti – od malih nogu susreo sa muškom igrom i bogovima stadiona. Mogao je kroz odrastanje da gleda i sluša huk zvezdinog Severa – na kopu koji su već tada oformili Mile Šnuta, Mirko Talijan, Siroče, Burek i braća Roboti – koji peva o sopstvenom bogu Džaji, kao urbanoj protivteži školskom obrazovanju napisanom na Titovom kultu ličnosti. Budući autor kultih knjiga Duh samoporicanja i Njegoš i moderna, prof. dr Milo Lompar pripadnik je onih generacija koje su imale bezbrižno detinjstvo.

Kada je krajem prošlog veka Milo Lompar dobio sina i nazvao ga po njegovom ocu Rastku, nije mogao da mu podari prednosti koje je dobio od sopstvenog oca. Prvo, već je uveliko svojim radom zauzeo slobodno polje svetske literature, ostavljajući za sina jedinca nesiguran, uski prostor. Teško je breme nositi na sopstvenim početničkim leđima slavu velikog oca, a hodati u profesiji njegovim stazama! Drugo, Milo Lompar nije vodio sina Rastka na Zvezdine treninge, iako bi Rastkov deda – da je bio živ – to mnogo voleo: jednostavno, nisu imali koga da gledaju. Jer, dok je mladi Milo mogao da gleda Real Madrid ili Bajer Minhen pred više od 100.000 ljudi na Marakani, njegov sin Rastko bi gledao Milicionar ili Železnik pred jedva 2.000 gledalaca.

Čestito ni kop više ne bi mogao da čuje, jer je njegova prva ekipa kolektivno otišla na ratište. Ali, umesto huka sa Zvezdinog severa, Rastko Lompar je mogao kroz odrastanje da čuje drugačije zvuke po beogradskim ulicama: rafale oružja donetog sa ratišta i prasak NATO bombi. Te 1999. godine – kada je Rastko imao nepunih šest godina – jedna od tih kasetnih bombi je ubila njegovu sugrađanku, trogodišnju Milicu Rakić. U kasnijim godinama odrastanja, nakon Petooktobarske revolucije, Rastko je mogao na Drugom dnevniku RTS-a da čuje iz usta Gorana Svilanovića i sličnih kako nas je NATO bombardovao „za naše dobro”. Razumljivo, Rastko Lompar je pripadnik onih generacija koje – iako možda individualno bezbrižne – nisu imale detinjstvo.

Da bi izbegao zamku potencijalnog tavorenja u senci velikog oca, Rastko Lompar je odabrao drugačiji put. Krenuo je stazama istorijskih umesto literalnih nauka, gde će se boriti da kao naučnik upiše sopstveno ime i prezime, umesto bojazni da ga pamte samo po prezimenu. Prilikom izbora istorijske nauke kao životnog opredeljenja, Rasko Lompar je imao sreće što je od oca nasledio naočitu spoljašnost, ali i manjim udelom gorštačku prirodu starinom iz Crne Gore. Jer, na koji način bi rešio protivrečnost sa kojom se susreće svaki mladi daroviti čovek violentnog nasleđa, koji je odabrao da se bavi istorijskom naukom: kako pisati o junacima i mudracima, a niko od njih nije veći od ja?! Zato je najbolji saveznik mladog istoričara Rastka Lompara njegova unutrašnja priroda, većinski nasleđena sa dve ženske, ali različite, strane.

Moravski genotip nasledio je od babe sa očeve strane, tu marljivu strpljivost seljaka iz Bagrdana, što generacijama sade i neguju šljivike i voćnjake, čuvajući praktični zanat „u sopstvenim rukama”. Jer, šta je istorija nego mukotrpno podizanje voćnjaka, strpljivo biljku po biljku, zabrinutog lica uvek okrenutog prema nebu, da bi možda jednog dalekog dana stigli plodovi uspeha?! Mačvanski genotip dobio je od majke, takođe univerzitetskog profesora na Filološkom fakultetu u Beogradu, nežne i smerne dame odrasle u Šapcu. Zar nije nepregledno kopanje po istorijskim arhivima isto što i mučno kopanje mrke mačvanske zemlje – zemlje na kojoj je živeo i na kojoj živi onaj naš blagorodni i dobronamerni svet? I zbilja, kada čovek upozna Rastka Lompara – u njemu odmah prepozna onaj stidljivi i vedri duh vaspitane šabačke gospode.

Manjinski violentni udeo u sopstvenoj prirodi – utemeljen na predstavi o hrabrosti – Rastko Lompar je sačuvao za izbor teme u knjizi o kojoj pišemo – Dimitrije Ljotić – taj neistraženi i mračni bunar naše istorije, u koga se malo istraživača spuštalo, a skoro niko do dna. Sve ostalo je mladi naučnik Lompar prepustio svojoj moravsko-mačvanskoj prirodi: temeljnost, strpljivost, marljivost i uravnoteženost. Kada je hrabro izabrao predmetnu temu koju je obradio u delu koje je naslovio: Dimitrije Ljotić: učitelj ili farisej u izdanju Katene mundi, mladi Lompar se suočio sa okoštalim uverenjima i zacementiranim utiscima u našem društvu o ovoj istorijskoj ličnosti. Nije mu mnogo trebalo da shvati da su sve ove predrasude nastale na neistorijskom nasleđu. Sa čime se u početku suočio mladi Rastko Lompar, odnosno kakvo je nasleđe zatekao u srpskoj javnosti?

Još od kraja Drugog svetskog rata u našem javnom prostoru vlada veoma negativan stav o Dimitriju........

© Нови Стандард