U istoriji svih naroda postoji uzvišena tradicija da se na najvažnijim lokalititima, najčešće u prestonici države, postave spomen-obeležja ličnostima koje su simbolizovale istoriju ili kulturu tih naroda. U prestonom gradu Madridu, na Trgu Španije, nalazi se monumentalni spomenik svetskom piscu Migelu de Servantesu, u čijem podnožju se, ispred pravougaonog jezera, nalaze statue njegovih književnih junaka Don Kihota i Sanča Panse.

Ruska carica Katarina Druga je u Sankt Peterburgu podigla spomenik njenom dedi i prvom ruskom imperatoru Petru Velikom, statua nazvana „Bronzani konjanik” i danas dominira Senatskim trgom tadašnje ruske prestonice. Pored Berlina i još nekoliko nemačkih gradova koji imaju spomenik Otu fon Bizmarku, u Hamburgu je, od belog granita, postavljeno najveće obeležje „gvozdenog kancelara”, u centru Sent Pauli distrikta.

U centralnom Londonu, na Trafalgar skveru, nalazi se Nelsonov stub; američka prestonica je ukrašena monumentalnim spomenikom Džordžu Vašingtonu; u Parizu je ispod čuvene kupole „Palate invalida” smešten „Napoleonov sarkofag”, kao spomen-grobnica Napoleona Prvog Bonaparte. Sva ova mesta – kao i mnoga druga slična – u sebi spajaju duhovno i pragmatično. Ona su mesta sakralnog, ali i turističkog hodočašća, ponos istorije naroda i gradova u kojima se nalaze.

I Srbija, i Beograd kao njena prestonica, naravno da imaju slična obeležja iz bogate prošlosti: spomenik Knezu Mihailu (u žargonu: „kod konja”), spomenik Stefanu Nemanji, Karađorđev park, Andrićev Venac, Trg Nikole Pašića, Aerodrom „Nikola Tesla”, i slično.

U srpskoj istoriji ključnu ulogu ima Srpska pravoslavna crkva (SPC), pa su zbog toga njeni hramovi, crkve i manastiri najveća kulturna i sakralna riznica srpskog naroda: Studenica, Žiča, Ljubostinja, Ravanica, Visoki Dečani, Manasija, Tumane, Ćelije, Mileševa, Gračanica, Hilandar, Prohor Pčinjski, Ostrog, i još mnogi, mnogi drugi… U njima su pohranjene mošti najvećih srpskih svetitelja i vladara.

U prestonom Beogradu nalazi se najveći pravoslavni hram na Balkanu „Hram Svetog Save” – posvećen našem najvećem duhovniku – čije mošti su po predanju spalili Turci, osim ruke i jednog prsta, koje danas čuva SPC. Pored ovog hrama, u Beogradu se nalazi još mnogo drugih vrednih pravoslavno-istorijskih bogomolja, između ostalih i Saborna crkva (Svetog Arhangela Mihaila), kao i kalemegdanska crkva Ružica i, neposredno pored nje, Kapela Svete Petke.

I upravo na ovom potezu, na Kalemegdanu, na šetalištu koje se duž reke pruža između Saborne crkve na Kosančićevom vencu sa jedne strane, i Kapele Svete Petke sa druge, na pola puta smeštena je priča kroz koju se opuštenim korakom kreće naš ulični šetač…

Ko je bar jednom prošetao Kalemegdanskim parkom u Beogradu, bilo da je reč o domaćem šetaču ili strancu, opušteno hodajući paralelno sa Savom prema njenom ušću, u pravcu od Velikog stepeništa prema kalemegdanskom Pobedniku, shvatio je da se kreće verovatno najlepšom stazom u prestonici. I ne samo da je jedna od najlepših, jer se sa njene leve strane, preko reke, pruža izuzetan pogled na Novi Beograd i Zemun, a sa desne je opkoljena stoletnim zidovima Kalemegdanske tvrđave, nego je i put najvećeg istorijskog značaja.

Upravo ova Beogradska tvrđava i njene nekadašnje kapije grada, koje su se prostirale mnogo dalje od samog utvrđenja, kriju tajnu nastanka srpske države pamteći herojstva vojvode Vase Čarapića i vožda Karađorđa. Pamte ove kamene zidine još od vremena dolaska Sina Božjeg na ovaj svet, kao nemi svedoci vekova u kojima su se borile za večnu prevlast mnoge imperije sa Istoka i Zapada. I zbilja, šetajući ovom uzvišenom stazom, čovek brzo i lako shvata da lebdi između prošlih stoleća i savremene epohe, da se kreće obuzet lepotom, spokojem i značajem. Isti osećaj ispunio je i našeg uličnog šetača.

I onda, tačno na pola puta, kada našem uličnom šetaču pozlaćeni krst Saborne crkve ostane nevidljiv iza leđa, a statua Pobednika sa Gornjeg grada mu se prikaže ispred očiju u punom sjaju, pogled mu spontano odluta udesno, ispod samog bedema Beogradske tvrđave. I on, onda, na možda najvažnijem mestu u prestonici, ugleda četiri bronzana poprsja redom položena na zajedničkom postamentu od belog mermera. Naš slučajni ulični šetač vidi četiri spomenika sa ljudskim likovima. A kada samo malo priđe bliže, on vidi i njihova grobna mesta?!

Tada shvata da se nalazi ispred grobnice, na kojoj je postavljena realna figuracija ukopanih osoba! Prvo što se slučajni šetač upita, sasvim logično i prirodno: o kome se radi? Ko su ti velikani čiji se spomenici nalaze potpuno izdvojeni od svih ostalih kalemegdanskih obeležja, na najznačajnijoj i najistaknutijoj koti?! I još su na ovom mestu sahranjeni, mimo bilo kakve prakse ili urbanističke kulture?! Čime su ove četiri osobe toliko zadužile srpski narod, srpsku istoriju ili srpsku kulturu?! Možda se radi o svetsko-istorijskim veličinama koje su se ironijom sudbine upokojile u Srbiji, pa se naša država ovako odužuje čovečanstvu?!

I kada se naš ulični šetač, privučen učtivom radoznalošću, popne na mermerni plato i priđe bliže grobnici ovih velikana, videće na njenom centralnom delu ugravirani natpis: „Smrt fašizmu – sloboda narodu”. Ako on nije živeo na ovim prostorima u doba vladavine jugotitoizma, biće prilično zbunjen. Mnogo nelogičnosti će naš ulični šetač uočiti i mnoga pitanja će sam sebi postaviti, samo na osnovu zdravog razuma.

Ako je reč o grobnici a ne samo o spomeniku, i ako su prve dve reči na grobnom natpisu „smrt fašizmu”, onda je tu, verovatno, pokopan upravo – fašizam?! Ili su njegovi udarni predstavnici položeni u ove grobove?! O kom „fašizmu” je reč? U Srbiji, odnosno u Beogradu, tokom Drugog svetskog rata, okupatori su bili nacisti! Sami su sebe nazivali nacional-socijalistima, nikako fašistima. Upravo su u logorima u Jajincima, na Starom sajmištu i na Banjici streljali Jevreje, Rome i Srbe u ime nacional-socijalističke (nacističke), a ne fašističke ideologije.

Očigledno je da su nacisti tokom sopstvenog istorijskog trajanja insistirali na ideološkoj odrednici „socijalizam” kada su opisivali njihovu ideologiju; očigledno je da je i jugotitoistička država sebe nazvala „socijalističkom”: zvaničan naziv od 1963. godine pa do raspada je bio Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija! Ali, sve ove nedoumice biće ubrzo potisnute za našeg uličnog šetača, jer će njegovo iznenađenje uskoro prerasti u ozlojeđenu začuđenost, kada postane svestan o čijim grobnicama se radi.

Pre nego što pročita imena tih ukopanih velikana i tako sazna o kojim se to srpskim divovima radi, naš ulični šetač će preživeti........

© Нови Стандард