Na osnovu naslova ovoga teksta, logično bi bilo pomisliti da se pitanje o daljem smislu fudbala odnosi na srpski fudbal, zbog novog debakla reprezentacije na međunarodnim prvenstvima. Pitanje je, međutim, šireg karaktera i odnosi se na „fudbal uopšte”, odnosno na „fudbal sam po sebi”. Jer, ako se ispostavi da se fudbal neumitno bliži graničnom, egzistencijalnom stanju – onda i neuspesi reprezentacije Srbije više nisu tragična već nihilistička pojava – što za našeg selektora i funkcionere u FSS nije opravdanje, jer oni ovu filosofsku dilemu nisu spoznali. Zašto se onda taj „fudbal sam po sebi”, na strukturalnom nivou kosi sa samim smislom?

Moja generacija otkad zna za sebe živi uz fudbal i pamtimi ga od najranijeg detinjstva, kada su početkom 1970-ih u tadašnjoj Jugoslaviji još igrali Džaja i Bleki u Zvezdi, Moca i Bjeka u Partizanu, Cico Kranjčar i Drago Vabec u Dinamu, Jure i Šure u Hajduku, Pape u Sarajevu i Škilja u Želji, Vasil Ringov u Vardaru i Brane Oblak u Olimpiji… Pamtimo i priče starijih sa beogradskih poljana i tribina o onim generacijama fudbalera koje su igrale pre našeg rođenja. Sa ushićenjem smo slušali njihova imena: Rajko Mitić, Stjepan Bobek, Slaven Zambata, Dragoslav Šekularac, Vladimir Beara, Bernard Vukas, Miloš Milutinović, Toza Veselinović, Asim Ferhatović… Pamtimo i kako smo sa životnom strašću čekali Mundijale svake četvrte godine, i navijali budilnike da tokom noći gledamo prenose utakmica iz Južne Amerike.

Kako smo se samo radovali retkim prenosima međunarodnih utakmica na televiziji: Kup šampiona, Kup kupova i Kup EUFA… Pamtimo dobro, iako smo bili samo klinci, sva ta magična imena: Pele, Garinča, Faketi, Benenbauer, Puškaš, Kigen, Di Stefano, Best, Kroif, Euzebio… Neke pamtimo po čuvenju, neke iz sličica, a neke smo gledali i uživo i preko TV-a, ali pamtimo ih dobro sve. One fudbalere koji su igrali u 1980-im i 1990-im godinama prošlog veka – dakle sa kojima smo na neki način bili vršnjaci – na njih više gledamo kao „svoje”, bez obzira gde su igrali i živeli. Naši životi su bili srodni sa njihovom magijom: Maradona, Romario, Bađo, Mateus, Ronaldo, Platini, Kantona… I nismo zbog toga ni fanatici, ni izuzeci, ni incidenti: mi smo samo obični navijači onih generacija koje su živele zbog fudbala.

I taj fudbal, ta igra bez koje naš život ne bi imao puni smisao, bio je potuno drugačiji u odnosu na ovaj današnji. Bio je fudbal predgrađa i periferija sa kojih smo mi dolazili, fudbal za koga je živela planetarna margina, fudbal radničke i uličarske klase. Bile su to utakmice za koje smo nedeljama štedeli od užine i žickali ispred škole da se nekako dokopamo karte kod tapkaroša, a na stadione odlazili tri sata pre „prvog sudijinog zvižduka”. Nabijeni na „severu” ili „jugu” poput sardina u konzervi, često ne dodirujući betonske tribine oslonjeni u vazduhu jedan drugome na ramenima, talasi su nas bacali posle postignutog gola kao što košava nosi bačene fišeke od semenki. Ako bi izgubili, nedeljama bi u agoniji sanjali reprizu poraza.

Kako su samo bili teški odlasci u školu dan posle poraza u „večitom derbiju”… Onda kada vas ona druga navijačka strana, oni vaši smrtni neprijatelji poput Vilotića u drami „Radovan Treći”, brižno i učtivo upita „kako se osećate, da li je svu u redu?”. Fudbaleri su bili naši bogovi, ali bogovi od naše tvari, od isti krvi i istog mesa. Mi smo pamtili i prepričavali svaki njihov potez, ali nas nije interesovalo gde se oblače, koja kola voze i na kojoj lokaciji su se uselili u novi stan. Oni su za nas bili bogovi stadiona i igre, a ne lažni idoli popularne kulture.

Fudbal je magična igra upravo zbog masa koje u njemu učestvuju, zbog velikih stadiona u kojima se na zelenim travnatim tepisima simulira rat. Zato je fudbal trebao ljudima, jer je uvek bolje da slavimo bogove stadiona umesto bogova rata. I nigde kao u fudbalu navijačke mase ne učestvuju u igri, zapravo bez njih nema ni igre. Fudbal pred praznim tribinama je igra bez smisla, kao........

© Нови Стандард