Hana Arent je zapisala kako je dobro naučila jednu lekciju u životu. Radi se o tome da kada neko atakuje na vas zbog vaše nacionalne pripadnosti – kazuje iskustvo ove velike filosofske autorke – morate se štititi upravo kao pripadnik te nacije. U njenom slučaju pravilo glasi: ako vas neko napadne kao Jevreja – morate se braniti upravo kao Jevrej! Ne kao demokrata, ne kao kosmopolita, ne kao humanista, ne kao bilo šta drugo: jedino i samo kao Jevrej.

Ovo pravilo se odnosi i na situaciju kada vas taj neko napada zaobilazno, uz navođenje drugačijih – neetničkih – argumenata; odnosi se i na one slučajeve kada vas napada neko ko je formalno vaš sunarodnik, a suštinski autošovinista. Bilo bi uputno da se prisetimo koliko smo samo puta na sopstvenoj koži morali da primenimo ovo mudro pravilo rođeno na iskustvu „od krvi i mesa“; ako posmatramo, recimo, razdoblje od nekoliko poslednjih decenija.

U ovom periodu, samo ovlaš da nabrajamo, ko nas je sve i zbog čega napadao. Posle toga, malo da zastanemo i zakočimo, pa onda da otputujemo na žitna polja i talasaste brežuljke, na kojima se odvija užareni i krvavi svetski sukob: Ukrajina. Ko je koga tamo napao, i da li je napad počinjen samo zbog nacionalne pripadnosti onog drugog?!

Ako bismo stali uz narativ Kolektivnog zapada, onda bismo proglasili Rusiju agresorom, koji je napao suverenu državu u njenim međunarodno priznatim granicama. Zbog toga je, obrazlažu zapadni lideri, bilo neophodno da se uvedu sankcije prema Ruskoj Federaciji. I zbilja, strogo formalno posmatrano i kada se pogled usmeri samo u pravcu događanja početka sukoba, Ruska Federacija jeste napala suverenu državu.

Ali, postoji druga – na prvi pogled – neosvetljena strana medalje, koja nas vraća nekoliko godina unazad, pre samog ratnog sukoba. Prvo, izvršen je klasičan puč u Ukrajini, koji je potekao sa trga Majdan u Kijevu, i uzrokovao fizički progon rusko-jezičkog stanovništva u nekim oblastima u državi (već je poznato da je ovaj prevrat izvršen uz brutalnu asistenciju zapadnih obaveštajnih agencija).

Drugo, sporazumi iz Minska kojima bi prestali krvavi etno-građanski sukobi u Ukrajini, tendenciozno i zlonamerno su zajedno opstruirali ukrajinsko rukovodstvo i predstavnici Kolektivnog zapada (bivša kancelarka Nemačke Merkel i bivši predsednik Francuske Oland, kao potpisnici Minskih dokumenata, javno su priznali nameru da se ovim sporazumima „kupovalo“ vreme dok se Ukrajina ne naoruža).

Treće, sve do ulaska ruskih trupa u Ukrajinu, odnosno do početka Specijalne vojne operacije (SVO), kako je nazivaju u Kremlju, Ukrajina je, uz zapadnu saglasnost, permanentno bombardovala i granatirala ruske civile u Donbasu. Četvrto, Ukrajina je počela i sa izmenama njenog međunarodnog statusa, nastalog na agendi vojne neutralnosti i poštovanja svih prava rusko-jezičkog stanovništva.

Iz svega rečenog, može se konstatovati da Rusija zbilja jeste napala suverenu državu, ali tek pošto je ukrajinsko rukovodstvo jednostrano poništilo čitav niz veoma osetljivih dogovora i preuzetnih ugovornih obaveza. Ova nagla tektonska pomeranja bila su u potpunom saglasju sa zapadnom doktrinom (čitajte: NATO strategijom), da na samim granicama Rusije zapadne države instaliraju američko nuklearno oružje.

Dakle, i slepom je vidljivo da bi time Rusija i njen narod, bili u smrtnoj opasnosti. I kako su se Rusi branili? Zbog........

© Нови Стандард