Godinu dana nakon pohoda crnogorske vojske knjaza Danila na Bjelopavliće, dešava se prva od dve pohare Kuča. Da, pažljivi čitalac je dobro pročitao: bile su dve pohare Kuča tokom dve kalendarske godine. Prva pohara Kuča se odigrala sredinom 1855. godine (neki autori navode krajem maja, a drugi krajem juna), a autor Petrović je naziva „probna“; druga pohara – ona koja je u istoriji poznata kao „Pohara Kuča“ – dogodila se godinu dana kasnije, odnosno na Petrovdan, 12. jula 1856. godine.

Obe pohare su bile tragične i odnele nevine živote, poklani su najviše deca, žene i starci. Prva pohara je brzo zaustavljena pritiskom velikih sila na knjaza Danila, koji je prethodno naredio ovaj vojni pohod. U njemu je učestvovalo po nekim dokumentima i do 10.000 naoružanih ljudi predvođenih vojvodom Mirkom Petrovićem, a kao donja granica pominje se oko 7.000 vojnika. Zato je u Kučima ubijeno, po podacima koji se poklapaju kod svih istraživača, „samo“ 80 glava, dok je Crnogoraca poginulo 12 naoružanih ljudi.

Takođe, svi istraživači su saglasni u oceni da je među ovih 80 kučkih žrtava najviše poklane dece i staraca, a da je danak platila Kučka krajina, odnosno sela Zatrijebač, Koći, Orahovo i Fundina (prva tri sela su već pomenuta u tekstu kao latino-arbanaška po popisima). Prepiska knjaza Danila sa početka 1856. godine, koju je vršio sa uticajnim stranim konzulima potvrđuje narečeno. Iz sadržaja korespodencije vidimo da je „nastojanjem konzula učinjeno primirje i okončan rat“.

Pošto je knjaz Danilo pravdao i objašnjavao stranim konzulima njegove postupke prema brđanskim plemenima uvek političkim, a nikada psihološkim razlozima, što je potpuno prirodno u skladu sa njegovom pozicijom knjaza suverena, on u nastavku ove prepiske zaključuje upravo na politički način sledeće: „Uslovi primirja su bili da Drekalovići ostanu na miru na svojoj teritoriji, a ja da suspendujem vršenje mojih prava nad njima“.

Autor Ilija Petrović, koji je rodom iz Kosora u Kučima, a starinom Drekalović, navodi ovu knjaževu korespodenciju i zaključuje da knjaz prećutkuje stranim konzulima ratni pohod i nevine žrtve u njemu. Ali, ove kratke i sažete rečenice koje su citirane iz knjaževe prepiske, ponovo pokazuju fluidni status Kuča prema cetinjskoj vlasti, njihove labave veze i nedorečene međusobne obaveze. Zato je, cenjeni čitaoče, neophodan novi put unazad, pogled u prošlost, kao prisećanje na neke vitalne događaje, kojima se donekle može konkretizovati ova politička apstrakcija.

Tako nas istorijska retrospektiva vraća u 1831. godinu, na Cetinje, gde stoluje vladika Rade kako ga narod naziva, autor najveće srpske poeme kako ga pamti srpska književnost, odnosno Petar II Petrović Njegoš, kako ga poznaje zvanična istoriografija. Vladika Rade je činio napore da pod svoju vlast stavi pleme Kuči, koje on lično nikada nije voleo. I upravo te 1831. godine, vladika Rade je nudio Vukiću Popovu da „privede“ Kuče Crnoj Gori, a pristajanje na ovu pogodbu Kuč Vukić Popov uslovio je zajedničkim osvajanjem Podgorice od turske vlasti.

Nema nikakvih drugih potvrda o prisajedinjenju Kuča sa Cetinjem, tek je nešto više od pola veka kasnije, Berlinskim kongresom kučka teritorija međunarodno pripojena Crnoj Gori. Nesporno je da su u vreme stolovanja vladike Rada, druga srpska plemena: Piperi, Morače, Bjelopavlovići i Rovci već bili pripojeni Crnoj Gori. Pitanje u kojoj su meri, kao i da li su uopšte Kuči bili u sastavu crnogorske države – piše autor Petrović – od samog početka teško je nalazilo svoj odgovor, a najviše nedoumica i problema izazivalo je potencijalno prikupljanje poreza.

Kuči nisu mogli nikako da prihvate da bilo kojoj vlasti plaćaju porez, jer je za njih taj čin prvenstveno bio pitanje slobode i časti. Istorijska nauka beleži i poruku koju je knjaz Danilo uputio Kučima pre „probne“ pohare, u kojoj ih podseća da njihova obećana vernost prema knjazu (verovatno misli na onu sa kraja Bjelopavlićke bune), proizvodi i obavezu plaćanja poreza cetinjskoj vlasti.

Nakon toga Kuči su se pokolebali i odbili obavezu plaćanja poreza, za njih je taj čin bio neprihvatljiv. Knjaz Danilo upućuje novu poruku gde preti svima „od Kuča koji se budu okrenuli skadarskom paši“ kao njihovom gospodaru, ali većina Kuča mu odgovori „mi ne znamo ni za kakvog gospodara, već samo za Boga, pa zato i ne primamo nikoga drugog za gospodara“ – piše Ilija Petrović. Dakle, postoje dve konstante u odnosima vladajuće dinastije Petrović i brđanskog plemena Kuči:

1. odbijanje Kuča da pređu pod potpunu svetovnu crnogorsku vlast kada u isto vreme priznaju duhovnu vlast Mitropolije cetinjske;

2. otvorena mržnja svih vladara iz dinastije Petrović prema njima, gde knjaz Danilo nije bio izuzetak u ovome, ali je samo kod njega ova mržnja postala slepa i plodovi njegovog gneva su najkrvaviji od svih cetinjskih vladara.

Međutim, i vladika Rade je ostao krvavih ruku, o čemu piše Marko Miljanov kada kaže da se „u narodu računa da je vladika Rade (…) bez razloga i na grozan način (…) pobio osamdeset trojicu biranih ljudi“. Na drugom mestu, Miljanov piše da je Vukić Popov, „u to vrijeme jedina uzdanica kučka“, ubijen od strane njegovih kumova, koje je za ovaj čin podmitio upravo vladika Rade.

Citirajući ozbiljnog istraživača Buda Simovića, koji se detaljno bavio istorijskom ulogom „Zeka Malog“, autor nas uvodi u još jednu neupitnu povesnu činjenicu koja je bila vesnik obe pohare Kuča: velika glad u Brdima tokom 1854. godine i 1855. godine, koja je posle Pipera i Bjelopavlića kulminirala u Kučima. U ovoj i sličnim situacijama, Kučima je radije pomagala turska vlast, donirajući im ponekad žito ili brašno da se prehrane.

Najčešće su Kuči sami rešavali problem velike gladi, tako što su upadali na tursku teritoriju (ponekad i na teritoriju susednih plemena) i onda da bi se prehranili plenili tuđu stoku. Na drugom mestu u knjizi, autor Petrović citira istraživača Đoka Pejovića, koji u delu Crna Gora u doba Petra I i Petra II kazuje sledeće: „Geografski položaj Kuča, neprekidni pritisak Turaka, upućenost na podgorički pazar i potrebe obezbeđivanja zimske ispaše – bili su dovoljan razlog da se u politici crnogorsko-brdskih vladara prema njima ne izrazi odlučnost za bezuslovno jedinstvo sa Crnom Gorom.“

Ilija Petrović u nastavku piše: „Sve su to, dakle, bili razlozi o kojima knjaz Danilo, ali i stric mu vladika Petar II, nije vodio računa, ili ga to nije ni zanimalo; naročito upućenost na pazar.“ Podgorica, kojom su u tom periodu vladali Turci, bila je Kučima „pred nosom“ i brzi dolazak na njen pazar često je značio i garanciju gole egzistencije, dok je cetinjski pazar bio dalek i nepristupačan.

Ilija Petrović na veoma važnom mestu u knjizi citira Buda Simonovića uz konstataciju da je ovaj „ponajbolje shvatio suštinu svih onih zbivanja kojima se ovaj rad bavi“. Zapravo, autor posredno kaže da nije bilo konkretnih političkih razloga „višeg značaja“ zbog kojih bi crnogorska vojna sila krenula u krvavi pir samo godinu dana nakon „probne“ pohare. A šta tek reći o samim plodovima slepe mržnje koje je crnogorska vojska ostavile u Kučima nakon napuštanja kučke teritorije posle „probne“ pohare?!

Budo Simonivić zaključuje: „U stvari, ovo ratoborno gorštačko pleme koje je stalno bilo na vjetrometini uticaja i interesa i Turske i Crne Gore, uvijek je bilo pomalo država u državi. Nepokorni i neposlušni, Kuči se nijesu dvoumili oko svoje nacionalne pripadnosti, ali ni prestajali da trpe i ćute pred tiranijom i samovlašćem cetinjskog gospodara. Još kada ih je pritisla dvogodišnja glad, nijesu više hajali za knjaževu izričitu naredbu o ukidanju hajdučije i strogoj zabrani upadanja na tursku teritoriju i teritoriju drugih susjednih plemena gde su se snabdijevali hranom, pleneći stoku i pljačkajući od onih koji su imali“.

Nakon novih redova, koji bi mogli biti neki tanani alibi za knjaževu poharu Kuča, istraživač Budo Simonovića zaključuje uz grmljavinu činjenica: „Istoričari to uglavnom uzimaju kao neposredan povod za oružanu akciju crnogorske vojske, iako je potpuno jasno da je cilj bio sasvim drugačije prirode: knjaz Danilo je očigledno želio da Kučima pesnicom utjera rogove u glavu i jednom za svagda od njih stvori tvrdu krajinu i pouzdanu branu prema skadarskom pašaluku, te da Turcima i cijeloj Evropi stavi do znanja da je to Crna Gora“.

Slično objašnjenje ima i Marko Miljanov, koji uprošćeno zaključuje da je knjaz Danilo slao vojsku na Kuče jer nije uspeo da ih privoli na pokornost, odnosno nije uspeo da ih natera da plaćaju porez.

Dakle, odbijanje poreskih obaveza kao ideje neslobode i sramote, trpljenje dvogodišnje gladi bez ikakve pomoći sa Cetinja, akumulacija nezadovoljstva Danilovom prekom naravi i nekim nedelima, tradicija labavih svetovnih odnosa prema cetinjskim vlastima i međusobno nepoverenje, bili su neki od opisa stanja u Kučima pred krvavu poharu iz 1856. godine. Trifun Đukić dodaje još i posledice prethodne, „probne“ pohare. On piše: „Ali, ova vojnički uspjela akcija nije, što je najvažnije, uspjela politički, jer je vojska ubijala mirno stanovništvo, što joj Kuči nijesu mogli oprostiti, nego su sa još više mržnje dočekivali sve što im je dolazilo sa Cetinja.“

Tačno je da je mržnja bila obostrana, ali kučka mržnja je bila bez fizičkih posledica za cetinjsku vlast, satkana od tvrdoglavog odbijanja i nepristajanja na njene zahteve. Sa druge strane, mržnja cetinjske vlasti prema Kučima bila je latentno aktivna i monstruozno ovaploćena, uz učestalo nanošenje zla. Kao uvertiru za ovaj krvavi pir, knjaz Danilo se obraća pismom konzulima, gde ih obaveštava o neophodnosti intervenciju u Kučima, zbog njihovih pljački turske imovine i imovine drugih plemena koje imaju status cetinjskih podanika (Bratonožići i Piperi), naravno ne pominjući glad kao uzrok.

Autor Ilija Petrović je veoma skeptičan prema ovim argumentima knjaza Danila, smatrajući ih neiskrenim i neistinitim. Iznoseći razne dokaze, autor pokazuje da su mnogi izvestioci i........

© Нови Стандард