Kada sam pre nešto malo manje od dve godine prihvatio poziv Momčila Vuksanovića da u ime „Srpskog nacionalnog savjeta Crne Gore“ (SNSCG) održim predavanje u Podgorici, obuzelo me je osećanje ushićenosti i straha. Bojao sam se kako da govorim pred epskim narodom kome je beseda bila genetski upisana u prostor. Strahovao sam kakav ću ostaviti vizuelni utisak sa mojom prosečnom „srbijanskom“ visinom, među naočitim gorostasima. Ali sam se i radovao, posle par decenija neodlaženja, putu u „Srpsku Spartu“, o kojoj sam tako mnogo čitao.

Jer moja tadašnja predstava o Crnoj Gori nije oformljena na prisustvovanju „od krvi i mesa“ tamo i „dole“, već pomoću dva oprečna stava u sopstvenoj svesti. Prvi i svakako pozitivan, činio je to mistično i neiskustveno vreme ispunjeno planinskim predelima i herojskim rečima, kao u Njegoševim poemama i kao na Lubardinom slikama. Drugi i neizostavno negativan stav, nastao je kao kolektivni utisak srpske prestonice o „beogradskim Crnogorcima“.

Njihova bučna i nadmena estetika oslonjena na mit o oslobodiocima, budila je opravdani otpor kod nas Beograđana koji ne potičemo iz crnogorskih predela. Za nas su oni bili više kao okupatori, jer Beograd nikada nije prihvatio dve vrste Crnogoraca: one koji su postavljani da budu komunistički direktori još pre nego što bi stigli u glavni grad, kao i one koji su kasnije stizali u prestonicu u besnim džipovima, naoružani zlatnim lancima i srebrnim pištoljima.

Dok čekam u Surčinu na aerodromu „Nikola Tesla“ let za Podgoricu, ne slutim da će se okean mojih predrasuda raspršiti u nevidljive čestice, kao što se talasi Jadranskog mora prosipaju udarajući u stenje bokokotorskog zaliva.

U avionu razmišljam o svemu, u pameti se vraćam na raskrsnice na kojima već decenijama stojim, ne znajući odgovore za dalje putovanje. Zašto su partizani bili tako svirepi prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi u malenoj Crnoj Gori i ubili tokom Drugog svetskog rata čak 114 sveštenika Mitropolije crnogorsko-primorske, zajedno sa tadašnjim mitropolitom Joanikijem Lipovcem (dok su ustaše na mnogo većem prostoru ubile 171 sveštenoslužitenja i arhijereja SPC)?!

Da li je veliki srpski pisac Mihailo Lalić, koji je poreklom iz Crne Gore, bio u pravu kada je tvrdio da više nema čojstva i junaštva, zato što je čojstvo mrtvo, a junaštvo se pretvorilo u razbojništvo?! Šta je zatekao mitropolit Amfilohije kada se vratio u svoju postojbinu, nekada državu niklu na crkvenom, a tada zemlju srušenih crkava i obezboženog naroda?! Kako li se osećao kada je pri ulasku u rodni grad Stefana Nemanje – oca osnivača Crkve – morao da gleda latinični natpis „Titograd“, kao bolno svedočenje jednog poltronskog zloduha?! Da li je znao da će ispod te mračne avnojevske maske jednoga dana ugledati njeno zloslutno „montenigrinsko“ lice?!

Koliko se puta u osami molio Hristu da mu podari snagu kojom je izgradio i obnovio 652 crkvena zdanja i podigao nekoliko stotina sveštenoslužitelja za tri decenije provedene na Cetinjskom tronu?! Da li je verovao u Božje čudo kada je pokrenuo litije za odbranu srpskih svetinja?! Misli mi lete poput vetra koji vrluda zelenim Durmitorskim kršom preko dubokih bistrih jezera. U realni prostor vraća me glas stjuardese i uskoro osećam topli, blagorodni vazduh Podgorice. Stigao sam na u Nemanjinu Ribnicu, u našu postojbinu.

Kao čovek koji je tokom godina stekao određeno životno iskustvo i pročitao neke knjige, siguran sam da mogu da prepoznam patnju. Vidim je na njihovim licima, već na prvom susretu sa Momom Vuksanovićem i njegovim saradnicima iz SNSCG. Trebalo je izdržati decenije života u „montenigrinskom“ režimu Mila Đukanovića – a biti Srbin. Nisu nimalo politički naivni, znaju da će novi režim nastaviti staru politiku, ali ipak osećaju da se lakše diše. Veruju da je najgore prošlo, ali se ne boje i ako se vrati. Pitam ih, kroz šalu, kada je bilo teže vreme: kad je prestonica preimenovana iz Podgorica u Titograd ili kada se država dobrovoljno preudala iz plemena Crna Gora u pleme Montenegro i tako promenila prezime?

Predlažu mi da popijemo kafu u prijatnom restoranu neposredno pored „Sabornog Hrama Hristovog Vaskrsenja“, podignutog na crkvenom zemljištu u Momišićima, u centralnom delu Podgorice. Već pri prvom pogledu vidim još jedno čudo ravnoapostolskog mitropolita Amfilohija. Ljubazni domaćini me pitaju, zbog moga prezimena „Ivanović“ koje vuče crnogorske korene, jesam li starinom iz plemena Kuča.

Nisam, iz Toplice sam – kažem im – ali ako je potrebno da budem Kuč zbog boljeg prijema predstojećeg predavanja, „računajte da vam je to završeno“ . Nakon osveženja, obilazimo Hram koji je, u srpsko-vizantijskom stilu, projektovao čuveni beogradski arhitekta Predrag Ristić zvani „Peđa Isus“. Pokazuju mi moji domaćini šest krstova na kupolama ovog monumentalnog zdanja, koje su redom donirala sva srpska plemena: i ona iz nekadanjih nahija, i ona iz Brda, i ona iz Primorja, kao i ona iz Stare Hercegovine.

U samom Hramu vidim ktitorski živopis na kome je oslikan Amfilohije Radović koji predaje hram Hristu, zajedno sa carigradskim, ruskim i srpskim patrijarhom. U kripti ovoga zdanja nalazi se grob mitropolita Amfilohija, čije je svetovno ime bilo Risto, rodom iz Bare Radovića, a srpskim plemenom od Morača. Setim se da ga je u pesmi Na grobu oca Justina, Matija Bećković nazvao „crnorizac Amfilohije“, kada mu je on – mladi jeromonah – objašnjavao kako je Ava Justin imao bezbroj duhovne dece, a „nije imao dece po telu“. Jedno od te „bezbroj dece“ svetog Justina Ćelijskog bio je i Amfilohije Radović.

U obilasku prostorija SNSCG, smeštenih na prestižnom mestu u centru grada pored brze, bistre i zelene Morače, susrećem se sa aktivnostima ove krovne srpske organizacije. Tako se podrobnije upoznajem sa „Književnom zadrugom Srpskog narodnog vijeća Crne Gore“ (u daljem tekstu: Zadruga), kao izdavačkom kućom pri SNSCG. Ova kuća knjige je po broju izdanja vodeća na tržištu čitave Crne Gore, za desetak godina postojanja štampala je preko 220 naslova!

Sve knjige se štampaju isključivo na srpskom jeziku i na ćiriličkom pismu. Zadruga je za svoja izdanja dobila veliki broj značajnih nagrada, od kojih su neke „Vukova nagrada“, „Makarijevo slovo“, „Vidovdanska povelja“, „Zlatno pero Rusije“, „Pečat varoši Sremsko Karlovačke“, „Sokolica“. Zadruga i njeni autori su, između ostalih, nagrađivani i nagradama „Udruženje književnika Srbije“, „Branko Ćopić“, „Petar Kočić“, „Jelena Balšić“, „Marko Miljanov“, „Mihailo Lalić“, „Dušan Kostić“.

Zadruga je nosilac i mnogih priznanja, od kojih treba posebno izdojiti „Priznanje biblioteke SANU“ i „Priznanje biblioteke Srpske patrijaršije“. Kao urednik ovih vrednih knjiga, potpisuje se, u ime Zadruge, istaknuti srpski pisac Budimir Dubak. Ovaj značajni autor koji živi u Crnoj Gori i piše na srpskom jeziku, jedan je od retkih u srpskoj književnosti koji je koristio skoro sve literalne forme: pisao je pesme, romane, eseje, pripovetke, drame, kratke priče… Kao stvaralac dobio je skoro sva prestižna priznanja, od kojih treba istaći „Svetosavsko blagodarje“, „Vidovdansku povelju“ i nagradu „Branko Radičević“.

Kao poseban kuriozitet treba istaći da je pisac Dubak postao i laureat nagrade „Laza Kostić“, pošto Budimir fizičkim izgledom neverovatno podseća na Lazu Kostića, neupućeni bi pomislio da je dobio nagradu koja nosi njegovo ime! Šalu na stranu, uredničkim izborom ovog kulturnog blaga pisac Dubak je uspeo da proširi ionako već zamašno polje sopstvenog zapisa u literalnoj istoriji. Tako je do mojih ruku, poštovani čitaoče, došla i knjiga Crnogorska pohara Kuča autora Ilije Petrovića (naravno u izdanju Zadruge), o kojoj imam nameru da nešto podrobnije napišem, više kao esej nego kao klasičnu književnu kritiku.

Pre nego što počnem da govorim o samom naslovnom štivu, voleo bih da se podsetimo istorijskih okolnosti o kojima govori ovo značajno delo. Radnja knjige pretežno je smeštena u kratki period vladavine knjaza Danila I Petrovića Njegoša (u nastavku: knjaz Danilo), koji je došao na čelo Crne Gore 1. januara 1852. godine, i koji je vladao do atentata 13. avgusta 1860. godine, dakle nepunih devet godina.

Autor zahvata i širi istorijski period od vremena vladavine knjaza Danila, ali samo kao potporu za učvršivanje sopstvenih stavova, posebno kada je reč o zamračenom istorijskom događaju iz........

© Нови Стандард