Događaj koji je izazvao veliku nevericu u našoj javnosti, gde je srpskom glumcu Milošu Bikoviću zbog optužbi Ukrajinskog ministarstva spoljnih poslova oduzeta uloga u seriji Beli lotos u produkciji HBO (HBO) uz obrazloženje da on „podržava genocid i krši međunarodno pravo”, simbolizovao je duh vremena u kome živi naše pokoljenje, ali je za neke od nas bio i sudbinski vremeplov.

Mešajući „vreme sa njegovom matematičkom progresijom” vratio sam se u doba detinjstva i rane mladosti, osećajući u nozdrvama mirise „prošlosti koja nije put koji se gubi u daljini, već ogromna livada koju zima nikada sasvim ne ošine” (Vilijem Fokner). Sa takve livade u Žarkovu, prepune života i mirisa vlažne zemlje, kao dete pamtim jedan događaj sa početka 1970-ih godina prošlog veka.

Mrak polako pada nad žarkovačkom poljanom u rano prolećno veče, a mi, deca, trčimo, sekući prohladni vazduh prepun oštrih mirisa, dok jurimo za loptom koju jedva raspoznajemo u tami. Čujem, majka me doziva sa terase iznajmljenog stana u potkrovlju: moram kući, došao je neko da me vidi. Ulazim znojav u dom, a unutra me stojeći čeka sredovečni gospodin sa ogromnom kesom. A u kesi – koja je u mojoj dečijoj predstavi postala veća i od samog čoveka koji ju je doneo – igračke i slatkiši za mene. Dok se to veče igram autićima i jedem mlečne čokoladice, čujem kako darodavac govori mom ocu: „Tebi neće biti lako tamo, ali pazite da ovo dete ne ispašta zbog toga”.

Iako sam načuo da mi je otac osuđen na dve godine zatvora i da iščekuje poziv za izdržavanje kazne, mene te stvari još uvek ne pogađaju. Živim u svom dečijem svetu poljana, livada i igre. Godinama kasnije sklapam mozaik: moj otac je u Okružnom sudu, osuđen kao autor romana Crveni kralj, jer je ovom knjigom izvršio „povredu časti i ugleda naših naroda i izložio poruzi Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju”. Sastavni deo optužnice na suđenju je bio i izveštaj SUBNOR-a o mome dedi (očevom ocu), Božidaru Boži Ivanoviću, koji je tokom Drugog svetskog rata bio kapetan (kasnije major) u JVuO kod generala Draže Mihailovića. Pošto je moj otac na početku rata imao nepune četiri godine, suđenje njemu u zrelim godinama, zbog umetničkog dela koje je napisao, bilo je zakasnelo suđenje njegovom ocu Boži, čija sudbina je nepoznata i verovatno je nestao u paklu Zelengore. Čovek koji mi je kao klincu doneo najveći poklon u životu zove se Matija i imao je sličnu sudbinu kao i moj otac – ostao je siroče dok još nije pošteno ni progovorio – jer je njegov otac Vuk Bećković, kao kraljev oficir, takođe stradao u četnicima.

Vremenom sazrevam i u istom periodu života čitam i Tikve i Crvenog kralja: prvo se čudim zbog čega je bilo ko odlučio da sankcioniše ova umetnička dela i šta je pronašao u njima za krivično gonjenje, a potom dobijam trajni lični osećaj sramote zbog gluposti i zloduha tadašnjih komunističkih komesara. Povezujem događaje: tih 1970-ih godina Broz je bio živ i država je bila jaka, zato je njeno samopouzdanje moglo da dopusti Vrhovnom sudu Srbije da oslobodi moga oca na osnovu žalbe. Matija Bećković je ono veče došao u naš dom da, u ime kolega pisaca, pokaže solidarnost i pruži podršku mome ocu. Njegovom posetom dobili su veliku i neočekivanu korist pored mene i ostali klinci sa........

© Нови Стандард